Trideset
Najplemenitiji sam kada ćutim ...
Melodija za moju omiljenu pesmu, nastala je jedne kišne noći u Parizu. Emotivno rastrojstvo i šetnja preko mosta, stvorili su zvuk doboša koji diskretno uvodi u melanholičnu kompoziciju. Prvi taktovi stvaraju atmosferu koja me asocira na naprsnuće. Kao da nešto krcka, lomi se, rastvara i nestaje. Nešto što ne umemo da pustimo da ode. Linearni tok vremena ostaje samo nepobedivi fenomen, koji ne donosi ništa novo. Snaga nekih iskustava, ponekad život zaglavi u prošlosti zauvek. Nema svako „privilegiju“ da mu nedostajanje postane drugo ime. Osoba koja je doživela i komponovala tu melodiju, napisala je i tekst na engleskom jeziku Day after day, ali to je bila samo radna verzija. Kasnije se pesma pojavila na našem tržištu u svom konačnom obliku, pod nazivom 20,30 godina.
Iako poenta pesme nije u godinama kao starosnoj kategoriji, na mene je poseban utisak ostavilo što sam je prvi put čuo neposredno pred svoj dvadeseti rođendan. Do tada sam bio u čekaonici života, i sa nestrpljenjem i zebnjom iščekivao narednu deceniju, znajući da će tek tada nešto početi u životu da mi se dešava. Izgoreo sam od radoznalosti da znam kakav ću biti kada porastem. Deset godina kasnije, stajao sam na autobuskoj stanici na Novom Beogradu, i po kiši pola sata čekao prevoz, koji bi trebalo da ide na svakih šest minuta. Rovitog zdravlja, u krcatom autobusu sedeo sam pored čoveka koji je kijanjem izazivao efekat fontane. Vozio sam se do drugog kraja grada, kako bih od druga pozajmio ranac za put u Pariz, koji me je čekao narednog dana. Izgleda da sam izrastao u snalažljivu osobu. Ne vozim kola i nemam svoj ranac, ali umem da nađem mesto u gradskom prevozu i ništa me ne sprečava u nameri da mi dupe vidi put. I koliko god da sam život zasladio lutanjima i daljinama, dosta sam ga i zagorčao strahom da se možda ništa neće promeniti ni nakon što napunim 30 godina. Da će vreme nastaviti linearnim tokom, a ja kružnim. Ona Svaka o tebi dobra vest, meni uvek loša je i dalje je story of my life.
I dok je Pariz nekome poslužio kao inspiracija i mesto za nastajanje melodije moje životne priče, mene je dočekao na velikom odstojanju. Ne znam možete li da zamislite koliko je taj grad distanciran. Stoji i postoji nezavisno od bilo kog prolaznika, turiste, vagabunda, beskućnika, japija i svih ostalih korisnika prostora planete Zemlje. U Parizu identitet ljudi nestaje, gubi bitku sa gradom koji je u prvom planu. Svi su dobro došli u veliki i lep grad, koji je u svojoj lepoti, superiornosti i moći, nezavisan i otuđen. Nikoga ne oseća, i ne pristaje na simbiozu. Ni jedne sekunde nije poveo dijalog sa mnom, niti je došlo do bilo kakve razmene. A ima sve: veliku reku, mostove, ostrva, avenije i kružne tokove, sporedne uske ulice i građevine o kojima su pisali mnogo veći literarni talenti od mene, kulturu, umetnost, istoriju, modernost, postmodernost, kapital, alernativnost, futurizam, baš sve, ali nema milosti! Mogao sam da skočim u onu Senu i da se razderem na sred Šanzelizea, niko ne bi odreagovao. Isuviše sam mali za takav grad. Nisam vredan čak ni toga da me proguta ili da me povredi, jer i to bi bio odraz nekog delanja. Ne može se reći čak ni da ignoriše ili da izopštava, jer i za to je potrebno prvo nekoga primetiti i vrednosno odrediti, pa mu tek onda okrenuti leđa. Pariz nikoga ne vidi, on je refleksija samog sebe. Bio sam dobrodošao da tuda prođem, malo se zadržim i nestanem bez uspomene, unutrašnjeg bogatstva i želje da se vratim.
Nije mi lako da budem do kraja iskren u svom utisku, ali zaista je tako. Ja nisam lako odustajao, i osvajao sam Pariz do granica fizičke izdržljivosti. Jedan dan, uspeo sam čak i da prepešačim od Monmartra na severu, pa sve do krajnjeg juga gde se nalazi Univerzitet. Bio sam uporan kao mazga, prema gradu sa kojim nikako da mi se desi hemija. Moje viđenje Monmartra razlikovalo se od vudialenovskog iz filma Ponoć u Parizu. Prolazio sam istim ulicama kao i protagonisti tog filma, ali bez naboja romatike, a kamoli magije i nekog još jačeg „vajba“. Zanimljivo mi je bilo da vidim obrise rustičnosti i nekonvencionalnosti, dočarane kroz prozore dotrajale drvenarije sa kojih se ljuštila farba. Iza stakla viđao sam neke stare lutke, gomilu loptica, kamenčića i pletenih ukrasa, poređanih u providne saksije, zatim nacionalne simbole Brazila i naravno one drečave kolačiće što se valjda zovu makaruns. Monmartr je brdo, i na više mesta mogu se videti uske stepenice koje vode ka prizemlju. Jedna parcela u samom centru brda, kontrasirala se od svog okruženja, velikom ruševinom čiji su zidovi bili obojeni grafitima. Izgleda da je moj omiljeni Berlin, svuda pomalo. Na uglu ulice koja počinje u podnožju Mulen Ruža, leševi stanovnika mora, poznatiji kao morski plodovi, bili su izloženi na ledu, ali i prekriveni staklom. Tako je to u Parizu, postoji distanca, dok u Istanbulu prolaznici dodiruju krabe i hobotnice, kao nekada penzioneri hleb u Srbiji.
Umetnički kvart svetske reputacije, u nekim delovima vrlo hrabro koketira sa estetikom. Na jednoj od ulica, počastio me je prizorom rasprodaje kakva se ne može videti ni u cigan malama u geografski istočnijim, južnijim i egzotičnijim delovima planete. Prvi put sam video da se krpena garderoba preliva iz korpi i vijori po kaldrmi. Kusturica bi im pozavideo na takvoj šarenosti i lepršavosti koja je privlačila prolaznike specifičnog, egzotičnog, habitusa. Alžirac se uvredio kada sam to prokomentarisao. Koliko me je samo bilo briga! Ionako je u pojavi i karakteru imao nešto zbog čega je podsećao na zmiju Ka iz Robin Huda. To je bila poslednja slika Monmartra koju sam upamtio. Šetnju sam nastavio kroz bulevare, od kojih je skoro svaki bio odraz standarda i kapitala. Na putu ka Luvru, prolazio sam pored građevina sličnih palatama Šembrona, koje su obrazovale celinu sa velikim spomenikom u sredini. Bio sam zaprepašćen videvši da je jedna cela fasada, istorijski relevantne zgrade, bila prekrivena reklamnim panoom. Platno sa slikom tamnoputog sportiste dok trči, sa akcentom na njegove patike, bilo je toliko veliko i jasno u svojoj poruci, da mi se učinilo da je na trenutak Pariz progovorio. Podsetio je na vrlo važnu lekciju koja glasi - Nije važno doživeti, shvatiti i saznati, važno je da poželiš da imaš. Nešto što bi se moglo nazvati istorijom, arhitekturom, tradicijom i kulturnim spomenikom, izgubilo je bitku od potrošačkog imperativa i manipulacije. Idi i kupi patike koje se reklamiraju! Šta čekaš?!
Kada se južno od Luvra pređe most preko reke, iza jedne masivne pravougaone zgrade, krije se polukružna ulica koja vodi u manje popularne delove Pariza. Pravolinijskim kretanjem, nakon poduže šetnje, preda mnom se pojavio i Luksemburški park u kome nisam video ništa nepoznato ili iznenađujuće. Nedostajali su mi neočekivano zeleni i divlji predeli Sofije i Bukurešta, kao i Kijeva koji zapravo ima sličan karakter kao Pariz. Takođe je nepristupačan i nem, ali je u svojoj surovosti, istočnosti i nepoznatosti, egzotičan i intrigantan. A Pariz ste videli i ako u njemu niste bili. Ipak, ja i dalje nisam odustajao, i nastavio sam da pešačim, po izlazu iz parka, južno. Prošli su sati i sati hoda, a Pariz nikako da se oglasi. Neposredno pred sam Univerzitet pojavio se još jedan park. Uhoriziontalio sam se na klupi i osetio pulsiranje u listovima i prazninu u glavi. Kroz kapiju Univerziteta prošao sam kao kroz vremeplov. To je jedno potpuno haripoterovsko zdanje, posebno zanimljivo po studentskim domovima od kojih je svaki sagrađen autentičnim arhitektonskim stilom zemlje iz koje su studenti koji ga naseljavaju. Ali i na tu vizuelnu zanimljivost, sve je bilo ukleto. U kantini su bili jako neljubazni, nigde nije bilo WiFi-a (zamislite!), studenti su se u tišini izležavali po hodnicima i stepenicama, kao živina tokom omorine. Sa zadnje strane glavne zgrade pružao se pogled na ogroman travnjak koji je bio potpuno prazan. Kao neka kuća čudnih duša. Bez energije i interakcije.
Noći su jako lepe. Tada postane još jasnije koliko je Pariz prepun mesta i prostora, jer spoljašnja i unutrašnja svetla, u kontrastu sa mrakom, obeležavaju grad. Izlazio sam svako veče, a posebno mi je bila zanimljiva nedelja, jer tada žurke počinju u 17h i prilagođene su obavezama koje ponedeljak donosi. Unutra nije zagušljivo, prostrano je, odvojeni su delovi sa komercijalnom muzikom, od mesta gde se puštaju elektronika i rok, a u posebnoj sobi se pevaju karaoke. Pušači su stigmatizovani i izopšteni u nekoj najmanjoj prostoriji, koja se zatvara tapaciranim vratima. Dakle, sve je bilo manje više ok, ali ja nisam bio ok. A kako bih i bio kada ničim nisam bio inspirisan niti pomeren. Bio sam u nekom vakumu. Kao da sam kroz stakleno zvono posmatram slike grada, uskraćen da ih osetim ili dodirnem. Bio sam statista, a ne učesnik. Moja uloga, svela se na minimum. Pretvorio sam se u inventar i kao da nisam bio živi saučesnik svega što mi se desilo i čemu sam prisustvovao u Parizu. Inventar i inventivan su paradoksalno slične reči. Inovativna su rešenja, a inventivni su ljudi. Upravo tako - ljudi inventari su inventivni. Nisu prisutni i ne participiraju, već samo razmišljaju, kopaju, traže i lutaju. Pa kada nađu nešto ili negde stignu, pretvore se u inventar. Nije li to tužno?
U francuskoj prestonici ima dosta stranaca. Ali ne samo u smislu kao što sam ja tamo bio stranac, već u smislu da se ljudi na ulici fizički razlikuju jedni od drugih. Različita im je boja kože, a neretko ovi tamnoputi, nose popcepanu garderobu, hramlju, imaju široke zenice, žute beonjače i ne baš prijatan pogled. Oni se najčešće sreću na perifernim metro stanicama i imaju poseban metod korišćenja metroa – preskaču rampu jer ne poseduju kartu čije čekiranje povlači kapiju u stranu. Kako sam se u Parizu osećao više kao oni, a manje kao ovi „drugi“, odlučio sam da sledim one sa kojima sam se identifikovao. Videvši kako oni to rade spontano i lako, i ja sam nekoliko puta preskočio rampu. Hop, i uštedeo sam skoro 200 dinara. Jedno veče isto sam uradio i u jednoj malo bolje pozicioniranoj tački grada. Kad sam izašao na svojoj stanici i krenuo ka izlazu, pojavila su se lica u uniformama, tražeći da vide poništene karte. Refleksno sam se okrenuo unazad i počeo da trčim. Čuo sam kako dozivaju misje, misje... dok sam se kao ošuren spuštao niz stepenice, pa dole pored pruge, pa na drugu stranu nekim drugim stepenicama, pa kroz hodnik, i u nekom trenutku izašao iz podzemlja i našao se na ulici. Trčao sam koliko su me noge nosile, bez orijentacije i jasne predstave šta radim i zašto se tako ponašam. Zadihanost je neutralisala pulsiranje straha u vratu i malom mozgu, a udar adrenalina isprovocirao je da mi u Parizu krv napokon prostruji telom. Napokon sam se probudio, ali već je bilo kasno. Bilo je to poslednje veče. Uživao sam trčeći u usamljenoj noći, dok su mi se pred očima smenjivale slike grada svetlosti. Šprintom kroz veliki bulevar, ostavljao sam iza sebe sporedne ulice, isto kao u filmu Stid kada Majkl Fasbender trči Menhetnom noću. Kako volim tu scenu! Uskoro sam bio na cilju. Ugledao sam Mekdonalds, a preko puta neku palatu obasjanu ljubičastim svetlima fontane. Kupio sam dva čizburgera i seo u baštu. Preko puta mene, za stolom su sedela dvojica Afroamerikanaca. U Parizu, nije nas razlikovalo ništa sem boje kože.
Kažu da ne možemo izgubiti nešto što nemamo. Kada za nešto nismo vezani i ne pridajemo mu značaj, ne može nas ni zaboleti. Tako da je Pariz za mene bio jedna od retkih zona sigurnosti, gde me ništa nije bolelo ni telesno ni duhovno. Nije umeo da me dobije i stavi u pat poziciju. A samo kada se setim koliki mi je emotivni stres bio kada me je u Berlinu zabolelo grlo, u Bukureštu stomak, a u Sofiji noga.Zverski sam se čupao lekovima, pozitivnim mislima i autosugestijama, jer bio bi mi nemerljiv gubitak da mi je bilo šta pokvarilo utisak o gradovima za koje me vežu jedinstvene uspomene.Parizu nisam mogao naći nijednu objektivnu zamerku, sem što mu je nedostajalo to „nešto“ da bi mi se dopao. Kako mi je samo poznata takva povratna informacija. Sada je došlo do zamene uloga i ja sam izgovorio Uz sve tvoje neosporne kvalitete, ipak mi se ne dopadaš. Ne pomeraš me i tvoja energija mi ne odgovara. Žao mi je, ali mogu i bez tebe. Da, napokon sam dočekao da i ja to nekome kažem. Nekome ko je slep i gluv. Mogu da te ne vidim, mogu da te ne čujem...
Putopis Pariz-Prolećna depresija, posvećen je nekome ko ga nikada neće pročitati.
Ostale delove možete pročitati ovde, ovde i ovde
