Divljina
Šta to dobija čovek ako celi svet osvoji za sebe, a na svoje vlasništvo stigne sa čirom u stomaku, razbucanom prostatom, s debelim staklima na naočarima?
Ponekad kada mi je teško, prividno uspe da me uteši i primiri kada čujem da je još nekome teško. Užasavam se te svoje osobina i nevešto se trudim da je iskorenim. Na racionalnom nivou tada se, i te kako, srozam u svojim očima, ali da se ne lažemo, suštinski mi bol pomalo popusti. Izgleda da na ovom svetu postoje teže životne priče, čak i od moje. Međutim, da li postoje ljudi koji se sa mentalnim sklopom istim kao što je moj, bore sa identičnim okolnostima kao i ja? Jasno mi je da postoje veće porodične tragedije, manje plate i na suroviji način slomljena srca, ali nadam se da ne postoje i moji duševni klonovi. Ja ga još uvek nisam upoznao. Verovatno su im Bog, majka proroda ili sami sebi, podarili manje sujete, strahova, slabosti, nesigurnosti i anksioznosti, a više optimizma i snage. Nadam se da dišu. Ja često samo pomeram grudni koš, a protok kiseonika izostaje ... ne osećam ga.
Ideja o terapeutskom pešačenju, odlasku u prirodu i otiskivanju u bilo koje nepoznato područje, onda kada ništa u životu nije kako treba i kada nas sudbina evidentno ne mazi, nije mi strana. I dalje nemam precizan odgovor na pitanje zašto putujem, i to uvek sam, a posebno mi se nije iskristalisalo kako je uopšte do toga inicijalno došlo. Samo znam da je postojao unutrašnji poziv. Tako sam i počeo da pišem putopise. Iako pozitivna psihologija naglašava da želje ne treba formulisati u negaciji, meni se spontano i iskreno na vrhu hijerarhije svih stremljenja, trenutno nalazi potreba da se radom na sebi otarasim bola. Želim da prestane da me boli. Za sada ne uspevam i pomalo me je sramota da u intimnom kontekstu izgovorim, a kamoli sada ovde opišem kako se ponekad osećam i šta mi sve prolazi kroz glavu. Nedavno sam saznao da je jedna osoba, pre više godina, bila hrabra da uradi nešto o čemu razmišljam i u čemu pronalazim krajnju utehu. Otišla je. Spakovala ranac i otisnula se u divljinu. Iz njene ekranizovane priče, najviše me proganja trenutak kada je vrisnula sa vrha jedne stene. Iščupala je sebi nokat, ostala bez obuće i kroz kratke fleševe, setila se svih grozota koje je preživela. I ja sam vrištao u Parizu, samo što niko to nije čuo. Pariz pogotovo. Isuviše je bio zauzet sobom i ušuškanim naraštajima koje je pridobio i koje će tek pridobiti za sva vremena. Jer, jel te, Pariz se po difoltu voli. On je kao prepotentna osoba, nedostižna u svojoj lepoti, koju zbog toga svi vole i lepe se za nju, ali od koje ništa ne dobijaju za uzvrat. Bilo bi nelogično da se Pariz upusti u dijalog sa nekim ko od njega traži razmenu i bilo kakav odgovor. Nikada nisam želeo da posetim tako skup i izvikan grad, znao sam da nije za mene, posebno ne u ovom trenutku, ali ipak sam došao i dao sam mu šansu. Za uzvrat, on je dozvolio da samo prođem kroz njega, nijednom se ne okrenuvši za mnom.
Sve stvari koje sam poneo sa sobom, stale su u fizički mali ranac, koji je, ispostaviće se, bio nemilosrdno težak, glomazan i neudoban za vucaranje. Posebno u kombinaciji sa mojom jaknom sa rasprodaje i stanjem svesti. Vukao sam ga sa sobom kao personifikaciju unutrašnjeg tereta. Južno od Monmartra ulazim u emigrantski supermarket. Nisam gladan, doručkovao sam skoro pola kila bisvita sa pola litra mleka, zbog čega sam bio izuzetno malaksao, ali plašio sam se da ću ogladneti kasnije tokom pešačenja. Odlučio sam da dan provedem kao hodočasnik. Pronašao sam na akciji čokoladice sa žitaricama, bananama i čokoladom, a u korpu sam dodao još jedan trouglasti sendvič i litar limunade. Gledajući mapu, pažnju mi je zavredeo park na krajnjem jugoistoku grada. Izgleda da su u Zapadnoj Evropi, parkovi manje zelene oaze, a više odraz dizajna i sofisticiranost. Bio sam zapanjen videvši kako to izgleda.Na ulazu, mlada stabla izbijala su iz šljunkovitog terena, a centralni deo bio je isparcelisan veštačkim potocima, čija su korita bila limena. Drveće je raslo unutar staklenih kaveza, kao u nekim futurističkim filmovima. Travnjaci drečavo zelene boje, potšišani su i ujednačeni kao u baštama eitnih vila, ali ipak se koriste kao javno dobro za piknik. Dok sam se odmarao na travi, ispred sebe sam ugledao veliki zeleni pravougaonik, sa svih strana omeđen vodenim kanalima, na čijem kraju se nalazio ogroman balon, ukrašen logoom jedne dobro poznate banke. Ispred balona je ograda. Izvoli plati, pa priđi podnožju ako želiš da se pomoću užadi popneš na tu vazdušastu loptu. Pozavideo sam momcima koji su euforično testirali svoju snagu i urlali od oduševljenja, ako bi uspeli da osvoje sam vrh. Poželeo sam da želim da im se pridružim u adrenalinskoj radnji, umesto što sam bio potpuno autentičan dok sam gledao na sat iz horizontalnog položaja. Pridružiću im se jednog dana kada ranac ne bude bio sa mnom, ili kada barem bude imao ko da ga pazi.
Rubni deo parka zadržao je obrise divljine. Tamo sam, nešto kasnije, gazio po aljkavoj travi i nailazio na egzotično rastinje poput bambusa, kao i na adolescente koji su na klupicama pušili cigarete. A kada sam prošao kapiju ponovo sam se sreo sa Senom, ali u malo drugačijem kontekstu. Nisam mogao prići obali, jer je rezervisana za železničku prugu i neki neuredni pojas popunjen šatorima za beskućnike. Sa moje desne strane, počinjala je ulica čije su naličje predstavljale zgradurine metropolskih dimenzija. Široke i visoke, pretpostavljam mahom poslovne, raznih stilova gradnje, koji se ne mogu videti u Istočnoj Evropi. Barem ne u tako velikoj koncentraciji na jednom kompaktnom prostoru. To su pravi giganti savremenog urbanizma, koji su u meni pobudili osećaj izmeštenosti. Priznajem da je u toj tački Pariz dobio nove boje u mojim očima, i da mi se dopao. Posebno kada se sa leve strane pojavilo ostrvo na sredini reke, gde sam spazio, od ranije mi poznat spomenik. Na trenutak sam se zbunio i nisam bio siguran da li haluciniram, ili sam zaista šetajući Parizom naišao na Kip slobode. Ne sećam se da sam preleteo okean. Očigledno mi je neka lekcija promakla. Ravnodušnost prema Parizu i predrasuda da već o njemu sve znam, napokon su popustile. Kada sam se oraspoložio, lančano se desilo još nekoliko lepih detalja. Divljina je stresna, naporna, surova i nepredvidiva ... i u toj zoni neudobnosti svašta se događa ... pa čak i neki pozitivni obrt.
Na potezu ka pijadestalu parčeta Njujorka u Parizu, sreo sam grupu studenata slikarstva koji su crtali reku, zgrade i ostale delove panorame vidljive iz te perspektive. Sjatili su se na celoj polovini ostrva, na čijem kraju stoji simulakrum Kipa slobode. Izgleda da je taj spomenik samo meni bio zanimljiv. Poželeo sam da ga slikam izbliza, ali nije mi polazilo za rukom jer nikako da mi stane u kadar. Prvo sam ranac spustio na zemlju, pa jaknu sa rasprodaje položio preko ograde (podsvesno želeći da upadne u Senu i da je rečna struja zauvek odnese), pa džemper sa rasprodaje skinuo i bacio preko ranca, tako da sam ostao samo u majici na kojoj je ćiriličnim slovima pisalo Sterilno me gledaš? Sterilno me gledaš?! Studenti su u čudu posmatrali kako sizifovski pokušavam da napravim iole pristojnu fotku. Znam da sam izgledao kao crna ovca, demonstrirajući odsustvo veština u društvu talentovanih, ali šta da radim kada su mi misli bile vezane u čvor. Bradati profesor u retro teksas jakni, nadgledao je situaciju, cirkulisao među studentima i davao im sugestije. Kad sam bacio pogled na bele papire u njihovim krilima, video sam jedino žvrljotine i pitao se šta to profesor uočava što ja ne mogu. Par puta je pogledao i mene, jasno mi poslavši poruku da sam persona nongrata, i da ako uskoro ne prestanem svojim amaterizmom da skrećem pažnju njegovih studenata, od žvrljotina nikada neće nastati remek delo. Ipak, ja zbog toga nisam mario. Nalazio sam se na javnom prostoru slobodne zemlje, nisam upao u privatni atelje, pa da se snebivam. Svako se bori za svoje mesto pod suncem u džungli, bilo da je samotnjak ili da pripada čoporu. Na kraju mi je neki budući Pikaso prišao i posavetovao da čučnem i nakrivim ekran telefona na gore kako bi cela skulptura bila u kadru. Sve se završilo tako što je uzeo moj telefon, uslikao me tri puta dok nisam bio zadovoljan ... i uskoro su mi videli leđa. Aplauz nije usledio, ali siguran sam da je Pikaso, nakon što me je diskretno oterao, u svojoj klasi proglašen herojem dana.
Ostrvo preseca most koji ima dva nivoa. Dok gore prolaze vozovi, donji deo rezervisan za drumski saobraćaj, sa strane je proširen trakama za pešake. Iz te perspektive Pariz me je podsetio na Ameriku. Kip slobode, oblakoderi, trajekti koji prolaze rekom, svedena arhitektura sa druge strane mosta gde su zgrade bile niže, jednostavne i bez onih kitnjastio-aristokratskih motiva, tipičnih za Zapadnu Evropu. Na tom mostu, dobio sam inspiraciju da realne ljude oko sebe, oživim kroz karaktere malo starijih američkih filmova. Sredovečni par koji je stajao na mostu i gledao ka Ajfelovom tornju, bili su Barbara Strejsend i Džef Bridžis. Lepa tamnoputa mama koja je gurala kolica sa bebom, preko puta nas na istom mostu, bila je Hale Beri. Retroaktivno, profesoru crtanja i Pikasu dodelio sam uloge Robina Vilijamsa i Meta Dejmona.Međutim, kada je došao red da se dodeli glavna uloga, zadesila me je žestoka nedoumica. Ko bi mogao biti narator, tj autor ove priče? Zbog crne jakne, koja ipak nije završila u Seni, i rušilačke snage, prvo sam se častio ulogom King Konga, a onda sam malo bolje razmislio. S obzirom na to da skoro ceo život hodam „na prste“, shvatio sam da sam ja zapravo Godzila.
A Godzila je stigavši do drugog kraja mosta, u podnožju ugledao Azijatkinju kako u haljini i sa profesionalnom šminkom pozira pred objektivom fotografa. Oboje su bili nervozni i netrpeljvi prema prolaznicima koji su im ulazili u kadar. Zamislite sve te bezobrazne ljude koji slobodno šetaju gradom baš kada su oni zamislili da se slikaju. Godzila ih je mogao kazniti i pojesti u jednom dahu bez predumišljaja, ali umesto toga, samo je šmugnuo u susedni prolaz i popeo se uz strme stepenice između dve zgrade, otežano hodajući sa rancem na leđima, poput Olivera Tvista. Kasting mi je uneo dodatnu pometnju i šizofreniju u ionako već dovoljno komlikovano i teško stanje uma. Mašta često samo intenzivira moj unutrašnji haos. I to bi bilo ok da u tome uživam, ali ne! Ja zaista želim da to nestane. Želim mir i jednostavnost.
Bio je sunčan ponedeljak i na kraju stepenica dočekala me je tipična metropolska raskrsnica, čiji je kružni tok bio ukrašen cvećem, a fasade najizloženijih zgrada - reklamnim panoima modnih brendova. Na ulicama je bila velika gužva, mahom zbog učenika lokalne škole u kojoj je očigledno, neposredno pre nego sam se tu zadesio, odzvonilo za kraj poslednjeg časa. Mladi Parižani hodali su ispred mene, u jednoj od ulica koju sam nasumično izabrao u svom divljem pohodu bez jasnog cilja. Bili su bahati, neartikulisani, glasni i posebno bezobrazni i agresivni prema jednom svom drugu. Ponašali su se kao zveri. Gurali su ga na ulicu u trenutku kada kola prolaze, vukli za ranac, šutirali, udarali po glavi i na kraju prislonili uz fasadu, opkolili i maltretirali dok ga nisu rasplakali. U tom trenutku, baš sam prošao pored i zastao nekoliko metara ispod njih, pored antikvarnice u čijem izlogu ja stajalo neko staro ogledalo. Posmatrao sam svoj odraz, što mi je ujedno bilo i opravdanje da pratim šta će se desiti. Hoće li se iko umešati, kad je već to ne činim? Dečko žrtva, ubrzo se sam otrgnuo i pretrčao ulicu, sav zajapuren, modro crvenih obraza i ušiju i isprljane jakne. Nastavili su da mu dobacuju i prete, meni lično, nemuštim jezikom. To su hijene, pavijani, medvedi i komodo zmajevi. One najneveštije grabljivice, što ubijaju postepeno i podmuklo. Što grizu i kidaju gde stignu. Dočekaće ga i sledećeg dana. Tortura će početi još u školskom dvorištu pre časova, a nastaviće se u učionici tokom prvog malog odmora. Nije svako sreće da zapadne čeljusti mačaka i okonča humanim i brzim davljenjem. Nekoga krenu stihijski da čapkaju, najčešće od zadnjih ekstremiteta. Do povrede organa od vitalnog značaja i prekida svesti, može proći mnogo. Baš mnogo! Ceo život ponekad.
Odjednom je nastupila tišina i ulica se ispraznila. Kao da je ceo grad zahvatio suton koji je smirio strasti u džungli. Dnevna svetlost i dalje je bila tu, ali na nebu nije bilo sunca. Zraci svetlosti ostali su samo u tragovima. Pariz je skoro ceo bio u hladu. Ostao sam sam, praćen jakim transferom bespomoćnosti zbog neposredno okončane situacije. Bio sam zbunjen i zamišljen usled signala koje je telo počelo da mi šalje. Osećao sam jako treperenje u grudima i srce kako mi tuče u grlu. Neka zastrašujuća pretnja dolazila je iz nepoznatog. Nisam mogao da je lociram, niti da uđem u trag uzroku. Svašta sam tog dana video i sreo, menjao sam plaštove i uloge, na kraju izbegao krvoproliće ... sve u svemu, prošao sam bezbedno i netaknuto. Zašto su najveći strah i ugroženost nastupili baš onda kada se sve smirilo i kada mi ništa više nije odvlačilo pažnju? Odgovor je bio ispred mene - u ogledalu! Pogledao sam se u oči i prepoznao najvećeg neprijatelja. Hodočašće kroz divljinu prepuno je izazova, zamki, sitnih i krupnih opasnosti ... ali sve se to da zaobići, pobediti i nadmudriti, do trenutka kada ne ostanemo sami sa sobom. Najveća opasnost ne dolazi od spolja, ona je baš tu – u nama.
Nastavak sledi
Prvi deo pročitajte ovde , a drugi ovde
