Istina
Evo istine – niko me ni na šta nije terao ... Evo istine – destrukcija mi je u krvi!
Po povratku u Beograd, na pitanje kako je bilo u Parizu, mahom sam davao odgovor: Poučno! Ako ništa drugo, napokon sam se suočio se sa važnim zaključcima. Kao prvo, ono što imam običaj često da zaboravim – putovanja su naporna. Kao drugo – kada često putuješ, gubiš na elanu i osećaju ekskluzivnosti i postaješ apatičan prema svemu što vidiš i doživiš. I, kao treće i najvažnije – od sebe se pobeći ne može! Ti zaključci zapravo su potpuno obojili moj utisak o Parizu. Šta reći novo o tom gradu? Hoće li moj putopis zaista dati novu nijansu spoznaje toliko već viđenog, uslikanog, izgugolovanog i ispričanog grada?
Prvi kontakt dogodio se martovskog petka u kasnim večernjim satima, kada sam, nakon više od sat vremena vožnje, od aerodroma bližeg Severnom moru nego Parizu, autobusom koji sam platio 17 evra, prelazio nadvožnjak negde na krajnjem zapadu grada. Ugledao sam noćnu panoramu po kojoj je, među zgradama, statirao i neki štapić. Mislim da ga ne bih ni primetio da ga moja podsvest nije tražila. U popularne gradove stiže se sa informacijama, predubeđenjima i tuđim iskustvima. Da li postoji neko ko ne zna da u Parizu postoji Ajfelov toranj i kako on izgleda? Recimo, ja sam za isti čuo, mnogo puta sam ga video na slikama i naslušao se priča o njemu. Iako mi nikada nije bio posebno zanimljiv, čim mi se ukazala prilika za susret sa širim urbanim područjem Pariza, oči su mi tražile upravo Ajfelovu kulu.
Ako bi Sena bila granica koja deli Pariz na dva dela, Ajfelova kula bi se pozicionirala na severozapadu severne pariske hemisfere. Dakle, gotovo uz samo obalu donje polovine grada. Narednog dana šetao sam tom regijom i jedva čekao da se sretnem sa pseudo svetskim čudom, kako bih ostatak vremena mirne savesti više gledao ispred sebe, a manje ka nebu. Ipak, dok ta misija nije postignuta, kula se poigravala žmurke sa mnom i odlagala naš direktan susret. Njen vrh bi se pojavio ispred mene, jasan kao da je samo nekoliko metara udaljen, ali, čim bih zašao u neku sledeću ulicu, nestao bi. Kada sam stigao do manje raskrsnice krcate restoranima i prodavnicama, iako mi je GPS pokazivao da sam gotovo u podnožju tornja, nisam ga mogao uočiti. Pariske ulice prilično su manipulativne u svojoj slatkoći i načičkanosti radnjicama. Nisam bio siguran da li sam samo trom i rezigniran, ili zaista gladan, ali bio sam načisto u svojoj odluci da nešto pojedem. O restoranima nisam ni razmišljao, pa sam naredne minute proveo u prodavnici, birajući trouglaste sendviče čija je cena u proseku bila oko 4 eura. Skoro sam jedan i doneo do kase, ali na sreću pojavio se spas u vidu žute cene od 1, 5 euro, pored pakovanja peciva punjenih kremom od jabuke i vanile. Hemija i šećer su me barem zasitili u narednim satima. Kako sam duž ulice prolazio pored restorana, tako je od šest, uskoro ostao samo jedan kolač. Stigao sam do sledeće raskrsnice, prešao je dijagonalno, i napokon, iza neke zgrade, ugledao travnjak u čijem je nastavku dominirala masivna gvozdena konstrukcija. Bila je to jedna od četiri noge Ajfelove kule. Paradoksalno, u svoj njenoj veličini, iz mog vidokruga prikrile su je stambene zgrade u njenom najbližem okruženju. Kao što sam i pretpostavio, mnogo je intrigantnija bila kad sam je samo nazirao iz daljine, i kada joj dimenzije i pozicija još uvek nisu najjasnije. Iz daljine je delovala bliže. A izbliza: bila je to gomila gvožđurije mononone boje u čijem su podnožju tagikomični turisti obrazovali utopističke redove, kako bi se popeli u njene visine. Bejaše mi ih, odjednom, žao. Siguran sam da većinu njih taj pogled i ne zanima, nego misle da tako treba. Zamislite: stignu kući, pita ih neko da li su se popeli na Ajfelovu kulu, a oni kažu da nisu?! Morali bi da se vrate u Pariz. Ili da slažu. Da, to su ta prozaična očekivanja svake sredine u odnosu na „svetska čuda“!
Ono što većina njih i ne zna, jeste da u strogom centru postoji jedan tržni centar na čiji se vrh može popeti besplatno, a sa njega se pruža zapanjujuće pregledan pogled na grad. Ne bih ni ja znao za to mesto, da nisam prvih dana boravio kod Alžirca koji je bio prototip idelanog turističkog vodiča. Sve je znao i sve je hteo, ali ja sam se ipak osećao bolje i slobodnije kada sam bio sam. Te se navike ne mogu otarasiti. Gledano sa visine, Pariz je siv. I to ne metaforično, već bukvalno. Sivi grad svetlosti. Na dnevnoj svetlosti, realna boja njegove panorame je siva, pomešana sa ostalim mrtvim bojama. Takvi su i krovovi i fasade. Brdoviti deo panorame jedino je Monmartr, a u pojedinim delovima oslikavaju se stambeni kvartovi koji čak podsećaju na socijalizam. U širem centru postoji i nekoliko crkava sličnih grčkim hramovima. Reka se sa tog krova jedva vidi. Našavši se tamo, najviše sam uživao u nebu. Bilo je tmurno i suvo. Volim tu kombinaciju, mada ne volim mart. To je mesec koji ne pamtim. Pamtim novu godinu, februar i april koji mi uvek presedne, a mart kao da se ne događa.
Šetajući se od Ajfelovog tornja ka Trimfalnoj kapiji, na delu raskrsnice uvučenom u odnosu na taj kružni tok, sreo sam Azijata, pobratima po samoći na putovanju. Zamolio me je da ga fotografišem, tako da se u pozadini vidi jedan od simbola Pariza, odakle počinje i čuvena Šanzelize ulica. Imao je one, sada tako moderne pantalone, slične trenerci, čiji je gornji deo dronjav i širok, a donji uzan i pripijen uz listove. Ukombinovao ih je sa sportskim duksom, patikama za trčanje i rancem. Bio je sitniji od mene, a poletan i brz u pokretima, poput nekog glodara. Delovao je samostalno i zadovoljno. Turista avanturista, udoban sam sebi i načisto sam sa sobom. Takav sam i ja nedavno bio. Siguran sam da sam sličan utisak ostavljao prolaznicima koji su me prethodnih godina fotografisali na ulicama Bugarske, Rumunije, Baltčkih i ostalih mahom istočnoevropskih zemalja. Sada sam bio trom i zarobljen u svojoj jakni sa rasprodaje u kojoj sam jedva mogao da pomeram ramena, a savijanje mi je bilo misaona imenica. Mislim da je napravljena od istog materijala od kog se prave tepisi. Svaka ušteda na kraju nađe način da podmuklo dostavi svoju pravu cenu.
Šanzelizeom vladaju sunce i gužva. U jednom izlogu, po pokretnom krugu, rotira se automobil poznate marke, dok se iza njega, na video bimu, smenjuju simulacije svemira. U restoranu starija gospođa, kratko ošipana, sa naočarima i u kožnoj jakni, pije vino, a konobar joj donosi elipsiodnu posudu iz koje izlazi dim. Gledam prekoputa, ka četvorospratnom izlogu. Veliki stakleni pult na drugom spratu, sa krpom u ruci, glanca neka druga starija gospođa, takođe kratke kosa, ali u beloj majici, crnim helankama i sa stomačićem. Bila je potpuno neupadljia i nevidljiva za sve ostale, sem za mene. Možda je ona mrtva, a ja sam njen anđeo, kao u filmu Nebo nad Berlinom. Iza nje prolaze kaputi, čizme i tašne na telima koja su u službi reklamnih panoa. Bio sam zahvalan što sam i dalje sit, nakon onih šest hlepčića. Jedino voda nikako nije htela da mi klizi niz grlo. Možda sam i namerno izbegavao da je pijem, da mi se ne bi mokrilo. Što sam stariji, to mi je teže da se šunjam po lokalima i neprimetno koristim toalete, ili da u Meku trazim šifru od ljudi koji imaju račun. Koliko god da sam se naučio da budem bezobrazan u službi snalažljivosti, kako vreme prolazi, trunke dostojanstva sve češće mi blokiraju put ka cilju.
Ubrzo sam odustao od šetnje šoping promenadom i probližio se jednom od mostova, čiji početak je bio ukrašen skulpturama dece anđela. Nisam želeo da pređem sa druge strane Sene, jer tako bih opet stigao u deo grada u neposrednoj blizini tornja. Sada mi je zanimljiviji bio drvored pored staze uz reku koja je vodila do sledećeg mosta. Drveće je bilo do te mere pedantno podšišano i simetrično oblikovano, da je delovalo kao armija vojnika u stroju. Kao da se jedno drvo kloniralo i popunilo prostor beživotnim i bezbojnim tonovima. Ne znam da li je to do Pariza, da li je to do marta, ili sam to možda samo ja. Ko uopšte stvara realnost? Sećam se da je muzika u mojim ušima sve manje zvučala, a sve više trajala. Izmicala je, mimo moje percepcije i kontrole. Obratio sam pažnju na buku tek kada je počela jedna od mojih omiljenih pesama stihom I used to friend with trees i, i have a call ... Volim drveće i prirodu, ali ponekad mi se čini da oni ne vole mene. Kamufliraju se plaštom, kako bi izbegli interakciju sa mnom. Jedna od mojih omiljenih junakinja tresh književnosti, spašavala je mlada stabla tako što bi ih tokom oluje grlila i ostajala u tom položaju sve dok nevreme ne prođe. Ovom drveću nisam bio potreban. Ali, možda to nije ništa lično. Možda to drveće ima traumu od ljudi generalno, zbog onih koji su ga šablonski oblikovali.
Jasno je bilo da sam u Pariz došao sam, da ću sve vreme biti sam i da ću sa istim osećajem i vratiti. Iskreno, malo sam bio iznenađen koliko sam u Parizu isti i koliko njegova daljina nije u meni isprovocirala nešto novo i drugačije. Ne poznajem sebe takvog na putovanjima. Boravio sam u, po mnogima najlepšem i omiljenom gradu na svetu, a nisam osećao baš ništa. Nedostajala su mi prethodna iskustva i nadražaju koji su se pobuđivali nepoznatim slikama ulica, parkova, fasada, kvartova, stepenica i reka. Pariz me je do te mere suočio sa samim sobom da je stavio pod znak pitanja moju tezu o psihoterapeutskom efektu putovanja. Ili, možda me je izneverilo samo očekivanje nečeg vrednog, prijatnog i smirujućeg? Planovi su dogovori sa đavolom. Da li su putovanja deo puta ka progresu kao cilju, ili putujući ponekad bežimo od sebe i vrtimo se u krugu, sve dok ne stanemo isped sebe i hteli to ili ne, moramo i da se suočimo sa sobom. Meni se to desilo baš na susednom mostu, jednom od onih tipično patetičnih, čije su gvozdene ograde ukrašene katancima čuvarima ljubavi. Stavši na njega, shvatio sam da nemam gde dalje. Mogao bih pešice tako da nastavim i do Severnog pola, ali ne bih se pomerio ni korak. Zato sam odustao. Uhorizontalio sam se preko neke drvene klupe i zatvorio oči. Ona neudobna jakna, odjednom je bila savršeni oklop. Ljuštura koja me je branila od imidža beskućnika i u očima prolaznika učinila blagim egzibicionistom.
Odjednom mi je bilo prijatno i nigde mi se više nije išlo. Poželeo sam da sve preostale dane u Parizu prespavam na tom mostu. Pre nego što sam stopirao muziku na telefonu, pesma se završila stihom You can’u keep me down, i am done i am furious. Pesma se zove Mother protect, iako se te reči ne spominju nigde u stihovima.
Kada sam se narednog jutra šetkao Monmartrom, od muzike sam već bio i odustao. Slušalice mi više nisu bile omiljeni saputnik, a telefon sa punom baterijom bio mi je mnogo verniji sluga. Monmartr je brdovit, brz i sam po sebi bučan. Šteta bi bila da mi pažnju preusmerava još nešto. Angažovani grafit, na početku neke sporedne ulice, zavredeo mi je pažnju podsetivši me na moj omiljeni Berlin, koji mi je u Parizu sve vreme nedostajao. Zamolio sam neku gospođu da me slika. Objašnjavao sam joj pažljivo, na sporom engleskom jeziku, kako bih voleo da me ukadrira, na šta mi je sigurno i odsečno odgovorila Ž komprend. Ne razume ona ništa! To je istina.
Nastavak sledi
Prvi deo pročitajte ovde
