Pre par dana sam pročitala tekst svoje omiljene kolumnarke na sajtu Guardian - a , pomislivši da je reč o nekakvoj kosmičkoj prevari, jerbo su nam se u ovoj nedelji dogodile gotovo identične situacije.
Priznaću javno da sam jedna od onih koji vole da čitaju u gradskom prevozu. Prvo sam to radila iz fazona , nadajući se da ću tako privući pažnju pametnih, mladih gospodinčića sa sličnom navikom, ali se vremenom stvar bitno iskomplikovala. Dnevno provedem bar sat vremena u gradskom prevozu, pa se čitanje pokazalo najboljim rešenjem za osmišljavanje protraćenih minuta. Priča bi se završila tu, da takvo čitanje ne donosi neke još zanimljivije mogućnosti. Jedna od njih je i malena igra pridavanja citata, stihova, ili pak rečenica određenim zdanjima, ulicama, putevima. Nekada nismo ni svesni na koje sve načine grad može da progovori, ako podelimo svoje dnevne boje sa njim. Tako, iznova, kada vidim zgradu novobeogradske opštine, kroz misli mi se vrte Domanovićeve i Nušićeve neprolazne istine. Tržni centar Ušće , za mene je letos propevao: Ako hoćete, od mesa besan ću da režim , dok Brankov most ne svedoči više samo svojim imenom, nego i završnicom Seoba Miloša Crnjanskog, koja neprekidno budi Andrićevo stvaralaštvo, nikada do kraja pročitano.
Dakle, čitala sam Andrićevu pripovetku u prepunom vozilu gradskog prevoza, pokušavajući da se osamim unutar jednog univerzalnog, panestetskog koncepta priče, sebično ga prilagođavajući isključivo sopstvenoj potrebi za begom iz gužve. A onda se knjiga proširila po autobusu (neskromno, andrićevski, autobus je počeo da se pretvara u otvorenu knjigu). Umesto divne, obnažene dame na kamenu, pažnju mi je tokom celog puta odnosio stari čovek, na sedištu pored, što je krajičkom oka pratio iste rečenice kao i ja. Osećajući da je u tom trenutku naklonjeniji samoj priči od mene, primetila sam kako mi je čitalačka pažnja oslabila, pošto se preselila u malo širi prostor - baš onaj van svakog papira. Nije toliko reč o simultanom sjedinjavanju unutar zapisanog teksta, koliko o predivnom iskustvu deljenja, na koje sam donekle i zaboravila. Odlučila sam da mu poklonim zbirku i upoznam se sa neizmernom srdačnošću nepoznatog, koji mi je obećao da će istog dana pročitati sve priče. Već danima se osećam sjajno.
U današnjem razgovoru sa prijateljem, zaključila sam koliko se od užitka krije u neobaveznom deljenju stvari sa drugima (kao onda dok smo bili klinci i nesebično poklanjali unikatne sličice svojim simpatijama). Prisetila sam se koncepta uličnih biblioteka i ostavila svoj dupli primerak Disove poezije, među nekakve a la Vasa Pelagić prospekte za zdrav život, na polici ispred Geteoovog instituta . Obavestili su me da jedna biblioteka ovog tipa postoji i u Kraljevu, i da odlično funkcioniše.
Zaboravite ponekad i namerno par listića na klupi u parku ili u restoranu, pored računa za kafu. Nije potrebna šira organizacija za jedan takav čin. Možda time otkrijete lepšu stranu svakog kolekcionarstva, pošto se duh celine nikada neće potpuno zadovoljiti unutar jedne sobe. Baš danas, kada se najmanje novca ima za knjige, najlepše je pronaći snagu da se ona pruži drugom. Bacite je, kako bi rekao Marko Aurelije, ali ne od sebe, nego zadržavajući je u svojim razgovorima. Neka (pa makar i retko) vaša knjiga umiri još nečiji strah ili ga iznervira, provocira mu rečnik i obogati dan. Jer ako ne uspemo to da učinimo, zapitajmo se zbog čega zapravo i čitamo. Ako pronađemo nekoliko alternativnih odgovora, kupimo onda kilogram viršli više nego što nam je potrebno. Da ne zafali.
Svemoćni pozdrav.
