FOTO: Urbanstand
„Danas je dan za izlazaaaaak!!!“, uzvikuje Nana dok ustaje iz kreveta i gleda kroz prozor sa osmehom na licu. Budim se mamurna. Jeste, izašle smo juče i bilo je, koliko se sećam, zaista nezaboravno, ali zar i danas, opet?
Život sa Nanom Og kao cimerkom, uopšte nije lak. Čak bi se ponekad mogao nazvati i zahtevan. Imam ja energiju stotinu ljudi, ali ona ima deset puta veću, i tada, dok nije ni počela, prestaje naša borba oko hiperaktivnosti. „Eh što sam sinoć upoznala jednog lika. Ma ne tog. Onog drugog. A da, ti nisi bila tu. Sigurno si se okrenula na sekundu od stola. Divan jedan mladić. Oduševio me je svojom sigurnošću u sebe, stavom, odlučnošću. Ma daaa, on hoće isto kao i svi drugi, ali ovaj najviše obećava, onako ispod struka, ako me kapiraš“ – namiguje mi i vragolasto gestikulira rukama određenu dužinu „obećanja“.
Prevrćem očima i smejem joj se. Nana je takav lik da na prvu loptu misliš o njoj da je najveća opajdara koju je svet stvorio, a onda skontaš da se u njenom karakteru ne kriju loše crte, da sve što radi, radi prilično svesno i odgovorno, imajući pri tom savršenog iskustva za sve.
U veliki grad je došla iz male, zatucane sredine. Ono što su tamo branili, svi oko nje su radili, govoreći o svemu što uključuje susret dva različita pola, kao tabu teme. Nana nikada nije bila licemer. Volela je život i znala je savršeno da ga iskoristi. Veliki grad joj je pružio mogućnost da se raširi. Upisala je kurs stranog jezika, našla posao kuvarice egzotičnih jela, kao šef, i posvetila se alkoholu. Ta je posvećenost bila sa velikim P. Nana je mogla da popije hektalitre piva, ali nikada nije bila pijana, niti mamurna. Znala je svaku dobru pivaru u gradu, ko pravi svoje domaće pivo, a ko meša kupovno sa vodom i podvaljuje kao unikat.
Za prijatelje je uvek bila tu, da sasluša i da neki mas`an savet. Nema veze ako ga nisi tražio. Zapamti ga, nekada će ti trebati. Nas dve živimo zajedno od kada smo došle da studiramo. Ima tome sigurno dobrih 3-4 godine. Ne bih je menjala ni za šta na svetu. Ni ona mene.
Dan je odavno započeo njenom radošću oko izlaska, kuvanjem kafe, pričanjem o sinoćnim događajima i glasnim smejanjem. Još dolazim sebi od sinoć, a ona lakira nokte i priča sa mnom sa wc šolje. „Večeras ćemo naći nekoga za tebe. Ispade da si ti neka ružna devojka, a nisi. Ono, možeš da prođeš kao simpatična. Ima toliko momaka koji ne biraju. Samo moraš da budeš otvorenija, u stvari da izgledaš otvorena za sve, ali nikako da budeš iskrena. Nikoga ne zanima što ti hrčeš dok spavaš ili što pišneš u gaće svaki put kad se iskreno smeješ. Ok, onda za tebe nema humorističnih likova, naći ćemo nekog programera“.
Iskrenost koja ide do granica bola još je jedna Nanina vrlina zbog koje je mnogi eskiviraju i ne vole, ali ja znam da nije zlonamerna. Jednom je dečku, koga je upoznala dan ranije u gradu, rekla da joj se sviđa fizički, ali da mu je sva priča glupa kao u slikara, da je uopšte ne zanima gde mu živi tetka, kako se zove pas od devojke njegovog najboljeg druga i koje je to mesto gde je obavio najbolju nuždu u gradu, koje će se zauvek sa blaženim osmehom sećati. Iskreno, za ovakve stvari i ne možete da je krivite zbog iskrenosti. Dečko je bio malo povređen, rekao joj je da je plitka i nestao sa lica zemlje, valjda shvativši da je zaista u neku ruku možda ona u pravu.
Pre ručka otišle smo na kafu. Nana je poručila litar piva i rekla konobaru da donese ono pravo, a ne neki tamo bućkuriš, inače će se obratiti lično Ćimiju. Uvek je potezala neke nepoznate nadimke iz dubine svoj maštovitosti, ostavljajući svima utisak da baš ona najličnije poznaje neku tamo glavnu facu, jer zna njegov najintimniji nadimak.
Ostatak dana smo provele u pripremama za grad i traženju idealnog partnera za mene, preko njenih poznanika iz telefona, čiji je imenik bio pun nepoznatih brojeva.
Poslednja slika Naninog finalnog izgleda: ultra kratka mini suknja, sa debelim nogama i crvenim dubokim čizmama. Gore je imala kratku teksas jaknu koju nikakvim silama prirode nije uspevala da zakopča, a na glavi crni kaubojski šešir. Lice joj je bilo prekriveno raznim bojama, kao deci kada se igraju indijanaca. Crveni karmin koji je ozbiljno napuštao linije njenih usana je po difoltu bio tu. Savršeno, kao i svaki put.
FOTO: inforsportal
„Izgledaš savršeno“,rekoh joj ja, „samo kada bi se savršenstvo zvalo drugim imenom: Gaborstvom“. Ona se nasmejala ne uvažavajući ni malo ovaj moj komentar. „Ti si savršena, sa tom šiljatom kapuljačom, zelenim licem i tim izraslinama po faci“, odgovori Nana sarkastično. Istina, mamurluk od juče me nije popustio i promena boje tena i izrasline su, u stvari, neki nusprodukti prethodne noći, možda i života.
„Nema veze, svakako ćemo biti najlepše tamo. Možda upoznamo ovaj put i nekog princa. Mislim da je prava prilika za to“, smešeći se i hvatajući me pod ruku, reče Nana. „Ako nas pitaju u šta smo se maskirale, reći ćemo u Pračetove likove. A sada, krenimo više na taj maskenbal“.
Irma je zaljubljenik u knjige i fotografiju. Smatra da je pozitivan stav i osmeh ono što održava ovaj život savršenim, a u tome joj mnogo pomažu i knjige Pračeta, uz pomoć čijeg humora još više širi osmehe svih oko sebe.
Pročitajte i:
Eksluzivno: intervju sa Pračetovim likovima
Ovo je jedno obično devojačko veče
Svi smo mi ličnosti Pračeta
