FOTO: BBC
Prevela: Ljiljana Maričić
Maketa špansko-američkog drvenog zamka i njegove spiralne stepenice koje se protežu do pozlaćene reljefne tavanice ispod krova koji je napravljen od stakla i gvožđa iz 19. veka; kineski lavirint čiji su zidovi napravljeni od lešnikovih grančica i nikuda ne vode i u kojoj se nalazi misteriozna zatvorena prostorija duž staze obasjane belom svetlošću, kao sneg; zatamnjena i mirisna japanska soba po kojoj je prosrta mrežasta struktura napravljena od bambusa; ono što se čini kao maorsko-afrički luk iz prašume koji je šupalj i bodljikav i za čudo napljavljen od dečijih slamčica...
Ove zanimljive strukture su najbolji primeri Osećanje prostora: Ponovo izmišljene arhitekture, izložbe napravljene od strane Kraljevske akademije umetnosti Kejt Gudvinove u Londonskoj glavnoj galeriji.
Ovu izložbu je dizajnirala mala grupa arhitekata iz celog sveta kojima je zajedničko interesovanje za dizajniranje prostora koje će da imponuje svim našim čulima i to ne samo onima koji se razumeju u umetnost. Gudvinova izložba je pokušaj da se napravi nešto novo, naročito namenjeno mlađoj publici, koja je navikla da posmatra arhitekturu kroz kompjuterski ekran i koja pravi brze zaključke najviše na osnovu izgleda.
Pošto je ovo poput ocenjivanja ljudskih kvaliteta na osnovu toga kako izgledaju: supermodeli, poznati pevači ili glumci, moraju da budu nekako bolji u odnosu na bilo koga ko je prosečne visine, težine i izgleda, Gudvinov instinkt je pravi pogodak. Treba da doživimo arhitekturu tako što ćemo da osetimo prostorije, da ih čujemo, dodirnemo pa čak i da sedimo ćuteći u prostoru zatvorenih očiju, ali trećeg oka širom otvorenog.
„Dakle, osećanje prostora je vezano za to kako nam arhitektura prija i kako komunicira sa nama na emocionalnom, psihološkom , vizuelnom i intelektualnom nivou“ kaže Gudvinova, koja je studirala arhitekturu u njenoj rodnoj Australiji i koja je u Kraljevskoj akademiji od 2003-e godine. „Cilj je da posetioci dožive prave prostore umesto da samo gledaju slike čuvenih zgrada “. Prema tome, nema modela zgrada, nema fotografija niti crteža već samo pravi prostori koji su napravljeni za ove velike galerije.
Gudvinova je birala arhitekte širom sveta. Mauricio Pezo i Sofija Von Elričhausen, autori drvenog zamka, osnovali su studio u Konsepisionu u Čileu 2002. Od tada, oni su dizajnirali moćne, bazične betonske kuće kao što je Poli Haus, koja gleda na more na Kolijumo poluostrvu. Ova kuća se utapa u brda i u prizor, ali u isto vreme je moderna građevina kao što možete poželeti. Njihova kuća u kojoj je i studio, a koja gleda na vrhove krovova Konsepsiona, podseća na kulu, njihov mali zamak.
Li Hiaodong, kineski arhitekta, napravio je lavirint koji je udaljen oko dva sata od Pekinga. Prelepe grančice i kolekcija stakla sakrivena iza paravana sačinjenog od grančica koje seljani koji žive u i oko Huariua skupljaju da lože vatru, privlači posetioce širom sveta od kada je otvoren, 2011. godine.
Mirišljava soba je delo Kengo Kume iz Tokija, a za šupljikavi luk odgovoran je Diebedo Francis Kere iz Burkine Faso, arhitekta školovan u Nemačkoj. Kere nastavlja da radi u zapadnoj Africi. Dijebedo je dobio nagradu Aha Kan za arhitekturu 2004. za dizajn osnovne škole u njegovom selu Gaondu.
Ideje koje su izražene kroz ove građevine su istraživane tokom mnogo godina u knjigama kao što su Juničiro Tanizakijeva "U slavu senki", koja je prvobitno objavljena u Japanu 1933. i "Oci kože: Arhitektura čula", finskog arhitekte Juhana Palasama.
O ovim idejama se diskutovalo na tri konferencije: Negovanje identiteta, pod pokroviteljstvom Arup asocijacije, firme arhitekata koji su prisutni na svetskom tržištu, kao i na V&A konferenciji u poslednjih nekoliko godina u kojima je učestvao Palamasa i nekoliko izlagača iz Kraljevske akademije. Takođe, oni su istraživali filmsko platno, naročito Stenlija Kjubrika: "Odiseju u svemiru", "Paklenu pomorandžu", "Isijavanje" i Dejvida Linča u filmovima kao "Izgubljeni put" i "Muholand put".
FOTO: BBC
Uklete kuće
To je film koji medijski dozvoljava režiserima, koji imaju sklonosti prema arhitekturi, da se igraju setovima koji mogu da se transformišu na način na koji mi doživljavamo zgrade i prostore unutar i oko njih. Likovi Dejvida Linča nestaju u drugim prostorijama, hodnicima, nepoznatim mestima koja su okupana misterioznim i ponekad uznemirujućim svetlima, kao da nestaju u prigušenom svetlu umesto da jednostavno izađu sa scene. Efekat je uznemirujuć i nalikuje onom osećaju dok hodate kroz neosvetljenu katedralu noću, kada su vrata zaključana i kada je poslednja sveća izgorela.
Kjubrik nas je izazvao sa horror filmom "Isijavanje", koji je snimljen u veoma osvetljenom prostoru, kako napolju tako i unutra, tako da nas konstantno iznenađuje i zbunjuje: Da li ste sigurni da se svi horor filmovi tiču sumraka, tame i senki?! Ipak, doživljaj prostora, a naočito velike javne prostorije osvetljene nemilosrdnim fluorescentim svetlom može biti veoma uznemirujući.
Kraljevska akademija je onda odlučan pokušaj da zaokupi posetioce sa idejom da je arhitektura zaista sveobuhvatna umetnost, čak teatralna i namerno dramatična. Možda je nameravao da, pošto je zainteresovao publiku, može da inspiriše one koji žele više da iskuse zgrade i prostore po celom svetu, gde čulni doživljaji mogu biti jaki i nadmoćni: Bramanteovi kupolasti hram utaknut u dvorište rimskog Svetog Petra u Montoriju, Guarinijeva kupola Hrama svetog pokrova u Torinu, ulazni hodnici Aero Sarijenijena nedavno zatvoren TWA u Njujorkškom JFK aerodromu. Lista je beskonačna, baš kao što je priča o arhitekturi.
FOTO: BBC
Suština ili forma
Pomenuo sam ove specifične vrste zgrada i prostora jer one pokazuju moć arhitekture da utiče na naša osećanja na zadivljujuće načine. Ne očekujete da nađete jednu od najuticajnijih i najreprezentativnijih zgrada iz renesansnog perioda koja je strpana u rimsko dvorište kao da je upakovana u kutiju. Ulazak u to dvorište je kao otvaranje kutije sa poklonom i otkrivanje prijatnog, iako pomalo uznemujućeg iznenađenja.
Guarinijeva kapela Hrama svetog pokrova u Torinu se čini tako skromna spolja, a ipak unutar svoje kamene ambalaže nije samo još jedna dragocena i misteriozna relikvija katoličke crkve: krpe u kojima je navodno bio umotan Isus nakon njegovog raspeća. Ona predstavlja jednu od najuticajnijih građevina ikada sagrađenih: kupola savršene geometrije i vanvremenske lepote koja je arhitektonski jednaka možda Berninijevoj visoko ocenjenoj baroknoj skulpturi: Egstazi svete Tereze.
Za Sarinenijeve hodnike na aerodromu, evo dokaza - ako je to nekada uopšte bilo potrebno, moderne arhitekte su uspele da oblikuju prostor, da ga ponovo izmisle, da imajući na umu funkcionalnost prostora ipak uspeju da pojačaju naš sveukupni doživljaj određene zgrade. U ovom slučaju, arhitekta je kreirao osećaj kojem se Stenli Kjubrik divio i koji je 50ih odleteo u eru svemira čak pre nego što je prva raketa ikada uzletela sa Kejp Kanaverala.
Jedan od najdramatičnijih duhovnih doživljaja i pomalo zastrašujući unutar zgrade arhitektonske važnosti je uspon sa centra poda Mole Antonelliane, ogromne sinagoge iz 19. veka u Torinu. Lift se podiže kroz ovaj veličanstven prostor i oni koji se njime voze često osete klaustrofobiju. Dok se diže neprijatno visoko ulazi u prostor ogromne kupole koja je iznad njega.
U tom momentu izgleda kao da izvijeni zidovi kupole gutaju mali lift. Onima koji drhte unutar lifta sa osećanjem pomešanog uzbuđenja i straha čini se da će se razbiti o zidove kada ih dotaknu kako im se približavaju. Lift nestaje kroz mehanizam u samom centru kupole i gubi se u linčijanskoj tami. Oni koje su imali hrabrosti da se njime penju do granica ove velelepne građevine, i pred prizore ovog veličanstvenog baroknog grada, posle nekoliko sekundi lift izbacuje.
Osećanje prostora ne može da ponudi baš ovakva iskustva, ali uspeva da odškrine vrata sveta arhitekture i na taj način uzburka osećanja onoga ko je dovoljno radoznao da gleda na svet oko sebe na nov način i izmisli arhitekturu sam za sebe.
FOTO: BBC
IZVOR: BBC
Ljiljana je pragmatična osoba... ali ne može da živi bez umetnosti.
