FOTO: University of Rochester
Prevela: Monika Stojnić
„Bili smo u mogućnosti da prvi put precizno pokažemo i izbrojimo broj fotosenzitivnih čepića u živom ljudskom oku i bili smo zapanjeni rezultatima“, kaže Dejvid Vilijams, profesor medicinske optike i direktor Centra za vizuelnu nauku. „Pokazali smo da opažanje boja doseže mnogo dalje od mašinerije oka, a to vodi do mnogo zanimljivih pitanja o tome kako i zašto opažamo boju“.
Vilijams i njegov istraživački tim, koji je vodila studentkinja postdoktorskih studija Hajdi Hofer, sada asistent na Univerzitetu Hjuston, koristili su Vilijamsov laserski sistem koji ispisuje topografiju unutrašnjeg oka do najsitnijeg detalja. Ovu tehnologiju, poznatu kao adaptivna optika, prvobitno su koristili astronomi u teleskopima da nadoknade zamagljivanje zvezdanog sjaja, koje prouzrokuje atmosfera.
Vilijams ju je okrenuo sa nebesa ka oku da nadoknadi uobičajeno prelamanje svetla. Ova tehnika dopušta istraživačima da proučavaju živu mrežnjaču na načine koji pre nisu bili mogući. Pigment koji dozvoljava svakom čepiću u ljudskom oku da reaguje na različite boje je veoma osetljiv i bledi pod normalnim mikroskopskim svetlom. Ovo znači da gledanje u mrežnjaču leša ne pruža skoro nijednu informaciju o rasporedu njenih čepića i svakako ne postoji mogućnost da se testira percepcija boje. Isto tako, aminokiseline koje čine dva od tri različito obojenih čepića su toliko slične da nema boja koje se mogu vezati za neke od njih, a za neke druge ne, i to predstavlja proces koga istraživači često upotrebljavaju da razlikuju tipove ćelija ispod mikroskopa.
FOTO: ZME Science
Predstavljanje žive mrežnjače omogućilo je Vilijamsu da uputi svetlo direktno u oko da bi video koje talasne dužine svaki čepić odražava i upija, stoga na koju boju svaki od njih odgovara. Tehnika dodatno omogućava naučnicima da predstave više od hiljadu čepića odjednom, dajući neobičan pogled na kompoziciju i podelu čepića za boju u očima živih ljudi sa raznolikom strukturom mrežnjače.
Svaki ispitanik je bio zamoljen da podesi boju svetlosnog diska tako da proizvede čisto žuto svetlo koje nije ni crvenkasto žuto niti zelenkasto žuto. Svi su odabrali skoro istu talasnu dužinu žute, pokazujući očigledno slaganje u tome koju boju su doživeli kao žutu. Ipak, kad je Vilijams pogledao u njihove oči, bio je iznenađen videvši da je broj dugih i srednjih talasnih dužina čepića – onih čepića koji detektuju crvenu, zelenu i žutu – ponekad bogato rasejan kroz mrežnjaču, a ponekad jedva očigledan. Odstupanje je bilo više od 40:1, no izgleda da su svi volonteri videli istu žutu boju.
„Ovi rani eksperimenti su pokazali da svako koga smo testirali ima isto iskustvo boje, uprkos ovoj potpunoj razlici u direktnosti njihovog vizuelnog sistema“, kaže Hofer. „To ukazuje donekle na normalizaciju ili samopodešavajući mehanizam – neka vrsta električnog kruga u mozgu, koji balansira boje za Vas, bez obzira na to kakva je ’mašinerija’“.
U sličnom eksperimentu, Vilijams i njegov partner na postdoktorskim studijama Jasuki Jamauči, radeći sa drugim saradnicima sa Medicinskog koledža u Viskonsinu, dali su nekolicini ljudi sočiva u boji da nose četiri sata dnevno. Dok su nosili sočiva, ljudi su pretežno osećali kao da nisu nosili sočiva, baš kao što ljudi koji nose naočare za sunce u boji imaju tendenciju da vide boje „ispravno“ posle nekoliko minuta nošenja naočara. Međutim, normalno viđenje boja kod volontera počelo je da se menja posle nekoliko nedelja upotrebe sočiva. Čak i kad nisu nosili sočiva, svi su počeli da biraju čisto žutu koja je bila drugačije talasne dužine od one koju su imali pre nošenja sočiva.
„Vremenom smo mogli da promenimo njihovu prirodnu percepciju žute u jednom pravcu, pa onda u drugom“, kaže Vilijams. „Ovo je direktan dokaz unutrašnjeg, automatskog merača percepcije boja. Ovi eksperimenti pokazuju da je boja određena našim iskustvom u svetu, a pošto svi delimo isti svet, dolazimo i do iste definicije boja“.
Vilijamsov tim sada traži da identifikuje genetsku osnovu za ovu ogromnu varijaciju među mrežnjačama. Rani testovi na prvobitnim volonterima nisu pokazali nijednu jednostavnu vezu između određenih gena i broja i raznolikosti čepića za boje, ali Vilijams nastavlja da traži odgovarajuću kombinaciju gena.
IZVOR: University of Rochester
Monika smatra da je čovek bogatiji što više jezika zna.
