Београдска песникиња и музичарка Огњенка Лакићевић препознатљива је по свом сањивом гласу и искреној поезији. Чланица је бенда „Аутопарк“, дипломирала је на „Филолошком факултету“ на катедри за енглески језик и књижевност, а иза себе има три збирке поезије „Улубљена“, „Испод степеништа“ и „Љубавна писма Гуглу“ као и књигу поезије „Троје“ коју је објавила заједно са Владимиром Табашевићем и Иваном Токином.

Autor: Dragana Pirgić

ФОТО: Zabavište

После паузе од пет година група „Аутопарк“ се враћа пред публику. У сусрет концерту, који ће се одржати 1. априла у Дому омладине, Огњека Лакићевић за портал iSerbia говори о настанку бенда, о положају културе у Србији и музичким узорима.

Како је настала група „Аутопарк“?

То је било пре седамнаест година, сваки покушај да испричам би вероватно био неко надограђивање реалности. Отприлике, без романтизације, прича би ишла овако: другари су ме питали да им напишем текст и смислим мелодију за неку песму, ја сам пристала, јер ми се свидела музика, онда су ме питали за још једну, опет сам пристала, али сам све време говорила да нећу бенд, јер не могу да се излажем јавности, истраумирана од првог искуства у бенду „Торнадо птице“. Изгледа да кад су ствари које волим у питању и нисам неки карактер. У мом сећању је остао сваки детаљ који је обележио историју постојања „Аутопарка“, укључујући и ово изнова стварање. Прешли смо дугачак пут, иако никад нисмо постигли неки успех у правом смислу те речи.

Кажете да сте кроз своје песме потпуно огољени, „превише су ваше”, какав је онда осећај када део себе дајете публици кроз песме?

То сам изјавила вероватно пре више година, кад сам се доста борила са тим изласком из оквира сопственог света. Трудим се да моја поетика превазилази оквире дневничих записа. То је сазревање ваљда. Немам никакав проблем са давањем и огољавањем, све док оно није неукусно.

Рекли сте да сте имали „срећно детињство у несрећно време”, како је изгледало одрастати у земљи која се распада, шта вам је у то време било „уточиште”?

Болно, збуњујуће, али некако велико. Нејасно ми је било тачно шта се дешава, али сам константно осећала тескобу и забринутост. Уточиште су били радио Б92, а посебно „Независна листа Мишка Билбије“, ЦД клуб „Мхаи Тхаи“, емисија „Гаражни гето“ на трећем каналу, берза плоча у СКЦ-у, бендови које сам волела, одласци у КСТ и на Академију, и, наравно, пријатељи. Сви заједно смо прећутно делили то чудно осећање изолације и изгнаности. Таман кад смо довољно одрасли да можемо да идемо на концерте, наступиле су санкције. Било је грозно, сећам се другог Дневника који је трајао сатима, ништа није деловало здраво.

Како изгледа сада живети у држави у којој је систем вредности потпуно уништен, а култура занемарена?

Првенствено сам представница радничке класе, већ више од деценије радим посао од 8:30х до 17х. Колико год да ми тешко пада то насилно буђење, то ми је омогућило да не правим никакве компромисе што се тиче музике и писања и да се не заносим да ћу икада живети од тога. Свака земља која жели да културно и интелектуално, а самим тим и емотивно, геноцидира своје бирачко тело, не заслужује ништа сем презира. Ипак, на сваком кораку наилазимо на искрице труда, то су као неке звездице, или, што би Смитси рекли, „а лигхт тхат невер гоес оут“.

<имг цласс="тфлоат" срц="хттпс://с13.постимг.орг/тјхомqи5з/1286541524аутопарк.јпг" />

ФОТО: Svet gitara

Пишете песме, издали сте неколико књига поезије, сматрате ли себе више песникињом или музичарком?

Ако уопште морам да се одредим, свакако песникињом која воли музику више од свега. Имала сам среће да неко хоће да свира са мном.

Одржали сте више песничких радионица, рекли сте једном да сте Ви ту да полазницима извучете неспокој на светлост, јер се нико поезијом не бави из спокоја, који је ваш неспокој?

Неспокој је живети. Свако ко иоле промишља о стварима, током живота наилази на толико отворених питања, ништа ниси паметнији што си старији, само је више питања.

Како сте заволели Смитхс-е и Морриссеy-ја, и да ли та љубав и даље траје?

Та љубав ће заувек трајати. Имам захвалност према свему ономе што ме је створило, ма колико накарадно да сам испала, то су били моји мали домови. Љубав према Морисију је била љубав на прво слушање његовог првог соло албума, онда сам се вратила уназад и уронила у свет Смитса. Они су само дефинисали, музички и литератно, све како сам се ја осећала изнутра.

Који су још бендови, осим “Тхе Смитхс”, утицали на вас и ваш рад?

Списак је огроман, од „Нев Ордер“, „Тхе Афгхан Вхигс“, „Јамес“ до „Диносаур Јр.“, углавном бендови британске независне сцене деведесетих.

Да ли радите на новим песмама са бендом?

Да, настављамо са новим песмама одмах после концерта и планирамо снимање новог сингла.

Шта очекујете од предстојећег концерта у Дому омладине?

Да га преживим и да публици и нама буде лепо.

Драгана је студент журналистике, ужива у добрим књигама, музици и шалама Вуди Алена.

***

Прочитајте и:

Ivana Jordan: Treba verovati u svoje ideje
Apel za pomoć petogodišnjem Matei Lazarević
Filip Savić: Lepota je u tradiciji

***

Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на urednistvo@iSerbia.rs уз Цц на office@iSerbia.rs, са назнаком „Пријава / новинар“. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.


Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVD

Odricanje od odgovornosti

Коментари

ВЕСТИ