FOTO: Chris Leslie; Finding Family | Aggie Ostrowska"
Oggi Tomić je rođen sa vodom na mozgu, a majka ga je napustila već u porodilištu. Lekari su mu u to vreme predviđali samo nekoliko meseci života. Kada je imao sedam godina, izbio je užasni rat. Oggi se u jednom sirotištu suočio sa opsadom Sarajeva, najdužom opsadom nekog glavnog grada u savremenoj istoriji, a svakodnevno se borio sa nedostatkom hrane i osnovnih životnih potrepština, granatama i patnjom koju je teško i zamisliti.
Mnogi iz sirotišta su umrli od predoziranja, mnogi su završili u zatvoru i mnogi su ubijeni u ratu. Oggi je, ipak, preživeo – i kao petnaestogodišnjak odlazi u Kembridž zahvaljujući organizaciji Hope and Homes for Children i porodici Džordž.
Danas je srećno oženjen i živi u Kembridžu kao nezavisni režiser i direktor fotografije koji je radio za, između ostalih, BBC i MTV, a čije su nagrađivane fotografije objavljivali Telegraf, Tajms, Dejli Mejl...
2012, posle poziva svoje porodice, koja ga je pronašla posle 27 godina, Oggi kreće na putovanje svog života. Tako je nastao nagrađivani film U potrazi za porodicom (Finding family): protkan arhivskim fotografijama i snimcima koji obuhvataju više od 15 godina, vešto nadovezanim na intrevjue i materijal nastao tokom leta 2012. godine, kada je Oggi pošao na put potrage i upoznavanja sa svojom porodicom. Film U potrazi za porodicom biće premijerno prikazan u Srbiji u okviru Beldocs festivala, u subotu, 10. maja u 20 časova, u Jugoslovenskoj kinoteci.
Imao sam čast i radost da pričam sa Oggijem o filmu, njegovom životu, snazi i budućim planovima.
Oggi, hvala ti još jednom što si želeo da podeliš svoju priču sa nama! Moram odmah da kažem da mi je ovo na jedan način vrlo teško, jer čitava stvar deluje izuzetno veliko i bitno, toliko da mi se čini da je nemoguće ispoštovati je i pokriti jednim intervjuom, ali daću sve od sebe.
Da li bi mogao da nam kažeš malo više o svom detinjstvu i sećanjima na odrastanje u Sarajevu u onom periodu?
Bilo nam je, Krisu i meni, zaista teško da napravimo ovaj film, ali meni i posebno teško zbog toga što sam morao da se sa svime nosim na svom maternjem jeziku. Kris ne razume bosanski osim nekih izraza poput „pivo“, „ćevapi“ itd.
Što se tiče sećanja na Sarajevo, pored užasnog rata, ja sam uvek znao da želim da nešto veliko uradim sa svojim životom, i nisam dozvolio lošim stvarima da utiču na moj odgoj i odrastanje. Dobro se sećam bežanja iz jednog sirotišta u Zenici usred rata, bilo gde, samo da je što dalje od institucionalizacije.
Druga sećanja su verovatno dolazak u Sarajevo u žižu rata, kao osmogodišnjak, i toga da ne znam tačno šta se dešava, osim što se čuju jaka buka, pucnjevi, vrisci i što ljudi beže u zaklon. Za mene, kao dete i nekoga ko je, recimo tako, pobegao iz bezbednog okruženja, sve je to bio šok, ali nije bilo vremena za strah, nego sam morao da bukvalno nastojim da preživim i ne zapadnem u nevolju.
Sećam se kada sam probao prvu porciju „graha“ koji su vojnici spremili – bio je neverovatan i taj trenutak nikada neću zaboraviti. Dane kada sam stigao u Sarajevo isto nikada neću zaboraviti, kao ni to da je to sirotište bilo četvrto u periodu od deset godina mog života (Drin, Zenica, Hum i onda Bjelave).
Moja sećanja, iako je bio rat, su zapravo vrlo pozitivna. Devedesetih sam prvi put naučio da plivam, u Miljacki, devedesetih sam prvi put upecao ribu iz reke, upoznao neke sjajne ljude iz drugih kultura koji su sa mnom živeli pod istim krovom – svi smo živeli kao velika, složna porodica iako se radilo o mešavini nacionalnosti itd. To nas nije sprečilo da budemo braća i sestre, a, šta više, tako je i dan danas!
Režiser koji je sa tobom radio na filmu, Kris Lesli, te je zapravo upoznao kao dečaka u Sarajevu, i to je još jedna paralela koja spaja prošlost i sadašnjost, i čitav film i priču iza njega, tvoju priču, čini još jedinstvenijom.
Da li bi nam rekao nešto o tome kako ste se upoznali?
Kris i ja smo se upoznali tačno u leto 1997, kada je on iz Škotske kroz jedno udruženje građana i donaciju lokalnih novina koje su mu pomogle doputovao da bi nas decu učio fotografiji, kako da razvijamo negative i, generalno, pokušao da nas zainteresuje za nešto što ne ukljuluje krađu, upadanje u nevolju ili čak igranje fudbala i košarke. Sreli smo se jedno jutro kada je čistio granatirani podrum koji je želeo da iskoristi kao mračnu komoru za svoj projekat – naleteo sam na njega i pitao se šta uopšte radi tamo, ko je i odakle je, jer je imao vrlo neuobičajen akcenat u odnosu na onaj na koji smo navikli slušajući posetioce iz SAD i Kanade...
Odlučio sam da iskoristim priliku i pomogao sam mu da počisti nered i napravi zamračenu prostoriju koju je kasnije koristio da nas, decu, nauči nekim sjajnim tehnikama i fotografiji. Naše prijateljstvo je iz dana u dan raslo, i na kraju sam mu pokazivao Sarajevo i pomagao da se kloni minskih polja, a za uzvrat mi je kupovao nešto da popijem i ćevape.
Kako je bilo raditi sa Krisom na ovom projektu? Pošto ste se upoznali još onda u Sarajevu, 1997, a sada ste snimali film o tvom životu danas, tvom životu devedesetih, kao i o Sarajevu i samom tom periodu.
Sarađivati sa Krisom na ovom projektu nije moglo biti stresnije upravo jer se znamo skoro 17 godina, što je poprilično mnogo vremena, ali sa druge strane ne postoji niko drugi koga bih zapravo pitao da krene na put sa mnom i beleži sve – on je znao moju priču, znao je i sam mnogo o bivšoj Jugoslaviji, razumeo našu kulturu i, uopšte, više puta je bio na Balkanu, pa je poznavao način na koji živimo i funkcionišemo. Za njega je ovo bilo izazovno jer ne govori jezik, ali je ipak uspeo da uhvati odlične trenutke i razgovore koje smo vodili sa mojom porodicom i ljudima koji se pojavljuju u filmu – u ključnim trenucima je snimao i dobro usmeravao kameru, što je U potrazi za porodicom učinilo takvim filmom kakav je danas.
FOTO: Finding Family
Vaš film, U potrazi za porodicom, je dobio dve prestižne BAFTA (Britanska akademija filmske i televizijske umetnosti) nagrade, Telegraf i još mnogi magazini i novine su pisali o njemu, i prikazivan je na mnogim internacionalnim festivalima. Da li bi još nešto isričao o samom filmu?
Zaista smo impresionirani time što je film dobio dve BAFTA nagrade, kao i sjajno pokriće od strane lokalnih i onlajn magazina Balkana, pa do izdavača poput Telegrafa u Velikoj Britaniji.
Film priča o neuobičajenom putovanju jednog siročeta, koje počinje tako što ja krećem natrag u Bosnu, 20 godina posle snajpera i granata, u potrazi za odgovorima svoje davno izgubljene porodice...
Jednom si rekao: „Kembridž je moj dom, ali srce mi je u Bosni“. Ovaj film je, na jedan način, film za ljude Bosne, ali isto tako i za ljude čitavog sveta. Svetska premijera filma je održana u Sarajevu, a mogu i da vidim da si vezan za Bosnu i Sarajevo. Kako prevazilaziš razlike i rastojanje između svog doma, Kembridža, i Bosne? Živimo u „globalnom svetu“, i to bi moglo stvari da olakša, ili?
Bosna je zaista tamo gde se osećam kao kod kuće, a trenutno je nesrećna država koja se još uvek oporavlja od raspada Jugoslavije i užasnog rata koji nikome nije trebao, a bori se i sa visokom stopom nezaposlenosti.
Kris i ja smo napravili ovaj film tako da je on poklon za ljude ne samo iz Bosne, nego sa čitavog Balkana, i za svu onu decu koja nažalost odrastaju bez jednog ili oba roditelja – nadam se da će ohrabriti druge generacije da nikada ne odustanu od potrage za svojim bližnjima, jer osuđivanje svojih roditelja i toga što su te ostavili nije fer dok ne saznaš više o tome od njih, a ne od socijalnih službi kojima, na kraju dana, nije ni u interesu da sva deca budu sa svojim porodicama.
Kada bi državni socijalni sistem roditeljima dao dovoljno da mogu da podrže i paze svoju decu ni jedno dete ne bi završilo u sirotištima, što je definitivno poslednje što zaslužuju i što im treba.
Sa rastojanjem između Sarajeva i Kebridža se nosim tako što održavam kontakte sa prijateljima, kolegama režiserima i, uopšte, ljudima sa Balkana, a kada i koliko god je to moguće, trudim se i da posetim svoj rodni grad, barem jednom godišnje – možda bi se ovo češće dešavalo kada bi bilo direktnih letova iz Londona, ali ko zna, možda jednog dana :)
Možda, kada ne posećujemo neku državu, to čini da se osećamo više vezanima za nju i njene ljude – Bosna i Balkan, uopšteno, su jedinstveni i voleo bih kada bismo bili ujedinjeni kao nekada.
Mora da je bilo zaista užasno i izuzetno teško proći kroz sve kroz šta sti ti prošao, ali uz sve dužno poštovanje i iskreno saosećanje za to što si ti, kao i druge žrtve ovog i drugih ratova, prošao, nastojim da tebe, i ljude sličnih priča, posmatram ne kao žrtve, već kao one koji su preživeli.
Zato mi reci – odakle crpiš snagu? Šta je tvoja inspiracija da preživiš ogromne, a i one manje izazove koje nam život donosi?
Ja definitivno nisam žrtva nesrećnog rata, žrtve su oni koji su morali da ubijaju i učestvuju u nepotrebnoj patnji, mućenju i borbi – za šta? Ni za šta! Rat je zlo, i nadam se da smo bar mi sa Balkana, ako ne i druge nacije, naučili lekciju iz devedesetih i da nećemo dozvoliti da se iznova ponavlja, jer nikakav komad zemlje nije vredan gubljenja ljudskog života. Naravno, neće se svi složiti sa mnom.
Inspiracija za prevazilaženje malih i velikih izazova u životu dolazi kada se prosto trudimo da pronađemo rešenje, umesto da brinemo o samim problemima, iako to nekada nije toliko jednostavno koliko zvuči. Odrastanje bez roditelja te nauči jednoj stvari: da brineš o sebi i razmišljaš o svojoj budućnosti više, kao i, nažalost, da se ne oslanjaš na socijalne usluge koliko bi želeo, posebno kada si tinejdžer.
Moja inspiracija dolazi od ljudi koji me okružuju, ljudi koji su mi pomogli i pokazali mi da mogu i da zaslužujem da imam bolji život – što je upravo ono što nameravam da imam – i da prevaziđem činjenicu da sam odrastao po državnim institucijama i da živim svoj život kao svako ljudsko biće. I bez sumnje, inspiracija mi je moja divna supruga Egi koja mi pomaže i podržava me u ovome, kao i moja porodica u Velikoj Britaniji.
Imaš li poruku za mlade Srbije i regiona koju bi želeo da podeliš?
Poruka srpskoj i generalno balkanskoj omladini jeste da stvaraju inspirišuće stvari, ostvaruju nove rezultate i generalno da rade na promociji našeg regiona širokoj svetskoj javnosti, jer imamo neverovatan talenat iz Srbije, Bosne, Hrvatske... i moj san je da vidim što je više moguće uspešnih ljudi iz regiona u medijima – moramo svi da sarađujemo na sjajnim projektima, da radimo zajedno i generalno pomognemo svom regionu da se razvije i bude ono što zaslužuje: uspešan i miran!
Imaš li nekih planova za buduće projekte koje bi želeo da podeliš?
Trenutno energiju i fokus usmeravamo na to da promovišemo i prikazujemo film kako bi ga videlo što više ljudi, i kako bi možda inspirisao buduće generacije. Radimo takođe i na nekoliko novih ideja za koje se radujem da ih podelim sa vašim čitaocima u skorijoj budućnosti!
Hvala ti još jednom i srećno sa svim planovima i budućim projektima!
---
Film U potrazi za porodicom biće premijerno prikazan u Srbiji u okviru Beldocs festivala, u subotu, 10. maja u 20 časova, u Jugoslovenskoj kinoteci.
Trejler filma možete pogledati ispod, a ne zaboravite da pogledate Oggijev sajt, kao i zvanični sajt filma Finding Family. Autori filma su Chris Leslie i Oggi Tomić, režija Chris Leslie, producent Garret Tankosic Kelly.
Finding Family Official Trailer (2013) from Oggi Tomic on Vimeo.
Film by Chris Leslie and Oggi Tomic, directed by Chris Leslie, produced by Garret Tankosic Kelly
Miloš čita, posmatra, piše, pokreće, uči, stvara... Zemljanin i pacifista, multikulturalan i multipraktičan.
