O Stendhalovom sindromu

FOTO: Avaz

Rano jutro sam provela uz kafu, čitajući tuđa mišljenja i gledajući tuđe radove na ekranu svog kompjutera. Pronašla sam video režisera i filozofa Džejsona Silve, koji je temelj za svoju ideju našao u mislima Alana de Botona. Tim putem sam otkrila Stendhalov sindrom.

Prema Nikolsonu, Parijanteu i Mekloflinu, Stendhalov sindrom, hiperkulturemija, ili Firentinski sindrom je psihosomatski poremećaj koji uzrokuje brzo kucanje srca, vrtoglavicu, nesvesticu, zbunjenost i halucinacije kod pojedinaca izloženih iskustvu od velikog ličnog značaja, specijalno umetnosti. Nikolson ga takođe naziva slučajem kulturološkog preopterećenja.

Psihijatri debatuju o validnosti ovog stanja. Ipak, postoje zabeleženi slučajevi u kojima su pojedinci sa gorepomenutim simptomima i dijagnozom morali da budu hospitalizovani i prime lečenje. Čitala sam o slučaju sedamdesetdvogodišnjeg umetnika, koga ćemo zvati Pera, koji je dobio paranoičnu psihozu dok je bio na putu u Firenci (termin Firentinski sindrom potiče iz činjenice da je grad imao rekordan broj prijavljenih slučaja, dugujući to velikom kulturnom bogatstvu koje u njemu obitava. Davidova statua je, naime, jedan od najčešćih okidača za Stendhalov sindrom.). Pera je postao dezorijentisan, dobio osećaj da ga prate i posmatraju internacionalne avio-kompanije, i da je njegova hotelska soba prisluškivana. Stanje je trajalo oko tri nedelje.

Četiri godine kasnije, Perin odlazak na jug Francuske ga je podsetio na Firencu i time započeo još jedan napad panike koji je rezultirao uverenjem da ga prate/prisluškuju i koji je uneo poremećaj u njegov ritam spavanja.

Interesantno je da se koreni ovim događajima i simptomima mogu naći u momentu kada je Pera stajao na Starom mostu (Ponte Vecchio), osećajući se preplavljenim lepotama kulturne Meke. Perini napadi panike su bili uzrokovani nečim što većina ljudi ne vidi kao traumatičnu situaciju.

Interesantna činjenica: Muzej Van Goga u Amsterdamu ima odeljak posvećen radu Ališe Framis, autorke Paviljona Stendhalovog sindroma. Paviljon sačinjavaju velike drvene kabine u koje posetioci mogu ući da bi se izolovali od izložene umetnosti i prikupili misli.

Alicia_Framis_Stendhal_Syndrome_from_vangoghmuse.png
FOTO: Vangogh museum
Alicia Framis, 1967, Barcelona, Stendhal Syndrome Pavilion, drvo

Autonomni nervni sistem je osetljiv na spoljašnji svet. Postoje trenuci kada moje srce i disanje odu izvan kontrole (u ovome slučaju, autonomne kontrole) kao reakcija na umetnost i ljude. U nekoliko prilika su reakcije bile snažnije nego obično, uzrokujući zamagljen pogled ili vrtoglavicu. Ovi momenti su hiperbolizovani izrazi moje intuicije.

Ti trenuci su veoma bitni. Postoje ljudi i ideje koje nas transformišu u momentu - kao da se sva naša radoznalost uzburka i glasno signalizira mozgu uticanjem na telesne funckije. Interesovanje je ono što nas uzdrma iznutra, da bi našem umu reklo da zabeleži priliku koja se zbiva. Držimo se ljudi i momenata koji to uzrokuju u nama. Koristimo ih kao vodiče. Tragajmo za njima.

output_6cz6ud.gif

Ovo osećanje vredno je na više nivoa: ono osvetljava put kojim želimo ići i popločava ga. Hodajmo u njihovom pravcu – vodimo se svojim snažnim emotivnim reakcijama. Istražimo gde strah, nervoza, sreća i prosveteljenje potiču (ponekad, jedno umetničko delo ili jedna osoba mogu biti izvor svih gorepomenutih reakcija). Razgovarajmo sa ljudima koji nas teraju da se tako osećamo. Ne plašimo se da kontaktiramo one koji nas inspirišu. Uložimo svoje izvore u svoje iskrene gladi za iskušavanjem nečega ili nekoga.

Slušajmo. Učimo. Možda ćemo hodati putem neslućenih otkrića.


Ksenija Komljenović