FOTO: Museumflondonprints
Osmi mart nisu samo cveće i usiljeni osmesi njihovih jačih polovina koji ih pružaju uz jedno bezvezno „Srećan Osmi mart!“. Prvo smo majkama poklanjali crteže, sastave, cveće, od malena su nas učili da poštujemo ovaj dan, ali nikada nismo dobili pravo objašnjenje: zašto.
Sve je počelo 8. marta 1857. kada su radnice jedne fabrike tekstila u Njujorku protestvovale zbog loših radnih uslova, kao i niskih plata. Demonstracije su ugašene, ali žene nisu odustajale, te su osnovale sindikat nakon dva meseca. Otpor je postajao sve jači. Bila je potrebna pedeset jedna godina da bi se održao najmasovniji protest u kojem je učestvovalo 15 000 žena koje su tražile bolje uslove za rad, koji je podrazumevao kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Njihov slogan je bio „Hleb i ruže“. Simbolika hleba je bila ekonomska sigurnost, a ruže su predstavljale kvalitetan život. Doduše, budimo iskreni, borba žena za jednakost među polovima traje i dan danas. Razmislimo. Prema statistici, žene imaju duže radno vreme od muškaraca, a taj rad često nije plaćen i nije cenjen. U samo 20% privatnih registrovanih preduzeća u Srbiji žena je vlasnik, a penzija je manja za 22%. O procentu žena nad kojima je vršeno fizičko, psihičko i/ili seksualno nasilje nećemo ovaj put.
Obične žene su stvarale istoriju i svaki Osmi mart je razlog više da se prisetimo hrabrih ratnica. Počevši od Emelin Pankherst, britanske sufražetkinje koja je zbog svojih borbi za prava žena bila čak osam puta u zatvoru, Klare Cetkin koja je podsetila svet na njujorške radnice iz 1857., prve diplomate ženskog pola, Aleksandre Kolontaj, koja je Lenjina ubedila da 8. mart postane Međunarodni dan žena, do svih onih žena čije ni ime ne znamo, koje nisu pokleknule pred sistemom i koje su ustale i borile se. One su izašle na ulice i rekle da je dosta.
U Srbiji je ovaj praznik prvi put obeležen 1914. i uglavnom se poklanja cveće. Na severnoj hemisferi se slavi kao prvi dan proleća, u Italiji, Albaniji i Rusiji se poklanjaju mimoze, kao zaštitni znak ovog praznika, i nezaobilazna čokolada, u Poljskoj se organizuje marš, a u Portugalu i Rumuniji žene organizuju zabave. Većina žena oseća dozu gađenja prema ovom prazniku, možda zbog plastičnosti, izvesnosti svega, možda, jer ga muškarci delimično doživljavaju kao svoj dan. Ipak, trebalo bi da Osmi mart posmatramo iz drugog ugla, kao podsetnik na sve one znane i neznane heroine, na sve žene koje su se svim srcem borile, kako za sebe, tako i za druge. Žene bi trebalo da uživaju u spoznaji svog značaja, svog pola, svoje ženstvenosti.
Novobečejci će se ove godine potruditi da damama približe Praznik na malo drugačiji način. Naime, aktivisti Kancelarije za mlade će napraviti plakate sa slikama i kratkim biografijama žena koje su kroz istoriju menjale svet i staviti ih na vidna mesta u gradu. Cilj ove akcije je da lepšim polovinama (ili je polovina, ipak, prestroga reč) probudimo ponos i samim sećanjem na junakinje, koje su učinile da ženski rod bude ovakav kakav je danas, odamo počast. Zaslužile su.
