FOTO: Holístico
Osam žena sa teškom hroničnom anoreksijom isprobaće u bolnici Mar duboku moždanu stimulaciju elektrodama, ne kako bi poboljšale svoj apetit ili zaustavile povraćanje, već kako bi se borile protiv depresije i opsesivnih misli koje idu uz njihovu bolest i produbljuju je. Ovo je još jedna od bolesti u kojima je dokazano da duboka stimulacija u konkretno dve zone mozga - cingulum subgenualis i nucleus acumbens – izaziva jasno poboljšanje kod polovine onih na kojima je rađena.
Kod anoreksije ima vrlo malo iskustva u svetu, samo Kanada i Kina su objavile svoje rezultate sa tri grupe pacijenata kojih ukupno ima samo 12 i sve su žene. Međutim, bolnica Mar već godinama unazad pokušava da sprovede ovaj način lečenja i sada su njeni timovi neurohirurga i psihijatara, u saradnji sa Institutom za poremećaje u ishrani, dobili finansijsku pomoć Ministarstva zdravlja u vidu stipendije. Ovi doprinosi će omogućiti da se po prvi put sprovede eksperiment u kome se na samim pacijentkinjama upoređuje šta se dešava sa lečenjem i bez njega, što je prvi korak ka njegovom odobravanju kao terapije.
Ovaj poduhvat nije namenjen svakoj osobi oboleloj od anoreksije, već teškim i hroničnim slučajevima. Kandidatkinje su žene (kao i devet od svakih deset obolelih) koje su više od deset godina na bezuspešnom lečenju zbog anoreksije i koje imaju jedan ili više poremećaja koji se obično povezuju sa ovom bolešću. Njihovo stanje ih dovodi do čestih hospitalizacija i ne vide nijedan drugi izlaz.
„One su hronični pacijenti, ali većina ima oko 30 godina. To su mlade žene koje ova bolest i nemogućnost izlečenja drže u potpunoj društvenoj izolovanosti, osobe koje nisu uspele da ostvare neki životni plan, ni emotivnu vezu, ni standardni posao. Većina njih živi kod roditelja. Čak i kada žive same, uvek imaju potrebu da ih čuvaju drugi“, opisuje Gustavo Faus, pomoćni direktor Instituta za poremećaje u ishrani iz Barselone.
Ako se izračuna da prosečno između 25% i 30% osoba obolelih od anoreksije doživi da njihovo stanje postane hronično, žena koje bi mogle da imaju koristi od ovih intervencija sa elektrodama koje stimulišu određeni deo mozga ima između 5% i 10%. „To su one žene kojima je ozbiljno onesposobljen normalan život, osobe zarobljene u opsesivnim mislima koje se tiču hrane, težine, njihovog tela, što im ne dopušta da naprave ključnu promenu kako bi se oslobodile ove bolesti. Smatramo da će im lečenje u tom smislu omogućiti poboljšanje, kako bi se olakšao dolazak te promene i kako bolest ne bi obuzela sve sfere života, da bi makar najefektivnije mogle da iskoriste psihološke terapije i da bi u njihov život ušla i druga interesovanja“.
FOTO: El siglo de Durango
Protokol eksperimenta zahteva da su kandidatkinje dostigle bar indeks telesne mase veći od 13 (normalnom težinom se smatra indeks između 18,5 i 24,5), jer bi sa manjim operacija bila rizična. Još jedan od razloga je da bi imali gde da stave bateriju koja emituje impulse na njihov mozak i da bi se na uobičajen način postavila na stomak. Ove pacijentkinje ne smeju najmanje godinu dana uzimati otrovne supstance, ne smeju da budu trudne, niti da imaju mentalne bolesti kao što su šizofrenija ili bipolarni poremećaj. A pre svega, moraju da daju svoj pristanak, pri punoj svesti, bez pritiska porodice ili same bolesti“, podseća nadležni za psihijatriju u ovoj bolnici, Viktor Peres. Iz tog razloga, svaki slučaj procenjivaće drugi stručnjak koji ne pripada timu i koji će garantovati da postoji slobodno prihvatanje.
Elektrode neće popraviti njihovu težinu, ali hoće njihovo raspoloženje, anksioznost, „normalizovaće metabolički rad mozga, za koji znamo da je drugačiji kod osobe sa anoreksijom“, objašnjava neurohirurškinja Glorija Viljalba. To će utvrditi putem jedne vrste testa sa slikom koji se zove traktografija sa DTI tenzorima. Moći će da primete razlike na neuronskoj mreži koje nastaju uz stimulaciju ili bez nje, kao i koji delovi moždane aktivnosti reaguju, a koji ne.
Psihijatri tvrde da će ublažavanje depresivnih i teških opsesivnih stanja dati osobama koje su često bez izlaza prihvatljiv kvalitet života. Anoreksija je ozbiljna bolest od koje boluje od 2% do 3% populacije, od čega su žene u devet od svakih 10 slučajeva i sa rizikom od samoubistva koji prelazi 15%. Obično se pojavljuje u tinejdžerskom dobu, između 16 i 17 godina.
„Sada moramo da vidimo da li je vredelo truda: to je naš cilj, da u naredne tri godine na ovih osam žena utvrdimo da ima dovoljno slučajeva sa poboljšanjem i dovoljno poboljšanja da bismo to ponudili većem broju pacijenata. Uz podatke o studijama koje su objavljene do sada to ne znamo“, zaključuje Viktor Peres.
FOTO: Medicina preventiva
Intervencija je slična onoj koja se skoro rutinski primenjuje na obolelima od Parkinsonove bolesti i koja je takođe odobrena za opsesivno kompulsivne poremećaje kod pacijenata koji ne reaguju na lekove, a koja je isprobana na šizofreniji i depresiji u bolnici Sant Pau u Barseloni. Oblasti delovanja u mozgu su slične za anoreksiju i za šizofreniju. U bolnici Mar imaju iskustva sa korišćenjem elektroda za kontrolu bola i, mada na potpuno drugačiji način, takođe u dijagnostikovanju epilepsije ovom vrstom intervencije. „Kako bismo poboljšali preciznost, koristimo pomoć robotske ruke. Glavni rizici su 1% epileptičkih kriza i 1% mogućeg hematoma. Dobra strana je što je intervencija potpuno povratljiva: dovoljno je ugasiti električni signal“, naznačava Viljalba.
„U pitanju je veoma skupa intervencija, zato je to lečenje koje je teško proširiti“, objašnjava neurohirurškinja. „Svaka intervencija košta oko 20.000 evra, u osnovi zbog elektroda i generatora. Njega treba zameniti na svake dve do tri godine i košta oko 12.000 evra“. Stipendija javnog zdravlja, koja iznosi 97.000 evra, „daje nam osam šansi“.
Tokom prošlog veka pokušavano je lečenje teške anoreksije različitim hirurškim rešenjima koja danas izazivaju jezu. Prvo je probano sa lobotomijom, zatim je ’70-ih godina korišćeno odstranjivanje cinguluma. Danas se sprovodi jedna vrsta radioablacije, sa gama zracima, bez rane i sa velikom preciznošću, koja ostavlja malu povredu na mozgu sa istim ciljem kao i elektrode. Ali, u ovom slučaju, radi se o nepovratnom lečenju.
IZVOR: La Vanguardia
