FOTO: El País
Da li je moguće tačno lokalizovati deo mozga gde se nalaze instinkti, ta nasleđena ponašanja koja omogućavaju životinjama da prežive? Izgleda da jeste, s obzirom na studiju objavljenu početkom januara koja je identifikovala delove mozga gde se aktiviraju različiti aspekti lovačkog instinkta životinja. Naučnici sa Univerziteta Jejl (SAD) i naučnici iz Sao Paola (Brazil) otišli su još dalje, dokazavši da je uključivanje i isključivanje ovog nagona, kao prekidačem, već moguće.
„Opisali smo po prvi put kako povezane mreže neurona u mozgu sisara organizuju kompleksno ponašanje neophodno za opstanak, tačnije, predatorski lov“, objasnio je vodeći autor ovog rada, Ivan de Araužo. Kako objašnjava ovaj neurolog, taj nalaz doprinosi našem razumevanju kako mozak sisara može jednostavno i automatski da reši složene, proračunate zadatke koje implicira lov – niz pokreta tela koji zahtevaju odličnu koordinaciju da bi bili efikasni.
Naučnici, koji su objavili ove rezultate u časopisu Cell, su uspeli da lokalizuju i da kontrolišu predatorski instinkt kod jedne grupe miševa. Ove male životinje nisu baš predatori prvog reda, ali su ipak razvile dobru sposobnost za hvatanje insekata. Uz pomoć optogenetike, tehnike koja pomaže u intervencijima laserom na određenim nervima, naučnici su naučili kako da ukrote njihove mozgove. Između ostalog, ovaj tim naučnika je predložio novi koncept vezan za funkcije centralne amigdale, moždane zone za koju se zna da je od presudnog značaja za obradu emocija kod praktično svih proučavanih kičmenjaka. Baš u toj zoni uspeli su da lociraju i lovački instinkt, koji se može podeliti na dva jasno razgraničena dela. S jedne strane je sposobnost brze reakcije kada životinja spazi plen i krene ka njemu sa ciljem da ga uhvati. Sa druge strane je sposobnost korišćenja vilice, u koordinaciji sa kandžama, da bi se zadao smrtonosni udarac žrtvi.
FOTO: How stuff works
Sa aktivacijom ove grupe nerava amigdale, proučavani miš bi se iz sve snage bacio u lov na bilo koju stvar koja bi mu se našla na putu, iako nije bio gladan. Ipak, nikada nije napadao druge miševe koji su bili u njegovoj blizini. To znači da je lovački instinkt ograničen na jednu određenu potrebu, a to je da se životinja prehrani, objašnjavaju autori studije. U saopštenju časopisa Cell, ovi miševi opisani su kao zombiji iz serije „Okružen mrtvima“ (The Walking Dead), ali Araužo nije uveren da je to poređenje adekvatno, pogotovo zbog jednog aspekta: miševi ne napadaju druge miševe koji su u njihovom okruženju.
Posle ovog eksperimenta, naučnici su „napali“ podskup neurona koji kontrolišu dve sekvence pokreta ne bi li ih deaktivirali. Kada su umrtvili neurone zadužene za lov i hvatanje plena, miševima je bilo potrebno mnogo više vremena za napad na plen, iako im je smrtonosni zagrižaj ostao iste jačine. Kada su „ugasili“ neurone odgovorne za smrtonosni ugriz, miševi bi šapama uhvatili insekta, ali ne bi pružali vrat da zagrizu i kada bi to najzad učinili, zagrižaj bi im bio 50% slabiji nego kod ostalih miševa. Naučnicu su uspeli da onesposobe miša da ubije svoj plen, iako je miš to snažno želeo.
Ovo dostignuće nam postavlja zanimljivo pitanje o tome šta podrazumevamo pod instinktom. „Vrlo je moguće da naučnici, kao empiristi, smatraju instinkte razlogom za određeno ponašanje neke vrste“, odgovara Araužo. „Nemogućnost da se odmah krene u potragu za plenom bi se mogla opisati ili protumačiti kao defektan predatorski instinkt. Rekao bih, onda, da je ono što mi prvenstveno proučavamo ta defektna nesposobnost da se lovi i hvata plena“, dodaje naučnik. Sledeći cilj ovih naučnika je da bolje prouče kako se prenose čulne percepcije kada životinja spazi ili namiriše svoj plen, koje i čine da se „lovački“ neuroni aktiviraju.
IZVOR: El País
