FOTO: Politika
Primetila je da specijalizacija o pisanju o televiziji, tačnije kritičko pisanje o televiziji ne interesuje preterano novinare i da se televizija doživljava kao „tekuća traka“, a posavetovala je svakog da bude odgovorniji prema svom vremenu.
U razgovoru za iSerbia rekla je i kako je pogrešno misliti da za kulturu ima vremena: „Nažalost, pogrešno je mišljenje da prvo treba dati nekim drugim sferama i nekim drugim oblastima života, a za kulturu će biti vremena kasnije“. Na drugom Srem film fest-u u Vrdniku, provela je dva dana gledajući dokumentarne filmove iz oblasti ekologije i turizma, a pohvalila je efikasnost, praktičnost i kreativnost ekoloških dokumentarnih filmova.
„Na mene su jači utisak ostavili oni filmovi koji su u užem smislu ekološki. Mi obično mislimo da bogatije i kultivisanije zemlje nemaju takvih problema, ali u stvari nove tehnologije, industrija, fabrika, prave probleme i u zapadnom svetu. Zagađenje svuda preti i u tom smislu, bar na ovom festivalu, priče obiluju ljudima koji govore o prirodi, koji vole životinje i koji u svom okruženju čuvaju te dragocenosti koje nam je priroda dala. Pošto je ovo filmski festival, zanimljivi su različiti kreativni filmski postupci u bavljenju tim temama. S jedne strane imate programe koji u dobroj meri liče na klasične televizijske dokumentarce sa dosta teksta, sa mnogo judi koji govore. Sa druge strane, imate filmove koji imaju izrazitu umetničku pretenziju, često potpuno bez reči, ali snagom slike i dinamičnom montažom vam šalju vrlo jansu poruku bez reči i poseduju visok vizuelni kvalitet filmskog jezika koje je, stvarno, zadivljujuće“.
Smatrate li da film zaista može da utiče na ekološku svest čoveka?
Svakako da može. Podjednako mogu da deluju obe vrste filmova koje sam spomenula u prethodnom pitanju, ali neophodno je da ono što je viđeno na festivalu ode u širu javnost. Čini mi se da je jedini i najefikasniji put da svi ovi filmovi pređu na televizijske programe, da ih gleda javnost koja bi trebalo da bude uzdrmana onim što vidi, da ih pokrene na razmišljanje, pa može biti i na promenu ponašanja. Dakle, ja vidim budućnost ovog festivala i to ne samo kroz gradove gde će se ponavljati, već da uđe i u televizijske programe.
Koliko su dokumentarci bitni za televiziju i zašto ih danas ima sve manje?
Na televiziji ima žanrova koji su bliski ovoj vrsti dokumentarnih filmova. Ima dosta televizijskih reportaža, ali oni su malo potisnuli dokumentarni film u užem smislu, upravo tu formu koja ima naglašeniji autorski pristup. Velike televizijske kuće, a naročito javni servisi, morali bi da imaju više prostora za dokumentarni film i za umetnički dokumentarizam i za ove specijalizovane žanrove koji se bave ekologijom, turizmom i sličnim temama. Od komercijalnih televizija (smeh) ne možemo da očekujemo da se mnogo bave ovim stvarima.
Milan Vlajčić je rekao da je kultura „deveta rupa na svirali“. Šta mislite o tome?
E, sad, deveta, osma, ali u svakom slučaju neka rupa tamo od pozadi...
Zašto?
Nažalost, pogrešno je mišljenje da prvo treba dati nekim drugim sferama i nekim drugim oblastima života, a za kulturu će biti vremena kasnije. Potpuno pogrešno. Naravno, kultura shvaćena u širem smislu reči, dakle ne samo umetnost, već i ona kultura ponašanja, kultura rada, kultura ekološka. Sve su to elementi od kojih se podiže opšti civilizacijski nivo naroda, društva i bez koga druge stvari teško da mogu da napreduju.
Svojevremeno ste rekli da je danas uloga televizijskih kritičara minorna naspram rejtinga. Treba li danas na neki način „modernizovati“ televizijske kritičare?
To biste morali da kažete vi koji niste televizijski kritičari ili da pitate nekog mlađeg. U svakom slučaju, imam utisak, prateći štampu, da ta vrsta specijalizacije o pisanju o televiziji, o medijima kao da ne interesuje mlađe novinare i mlađe kolege. Mislim da bi pojavljivanje novih imena, pa i novih načina pisanja i komuniciranja pomoglo televizijskim autorima, jer mislim da u svakom poslu dobronamerna kritika, stručna kritika i podsticajna kritika mogu da koriste autorima i verujem da oni, ponekad, zaista žele da imaju tu povratnu spregu, ne samo sa najširom javnošću. To mišljenje koje bi stizalo od televizijske kritike bi moglo da bude korisno i u poslu. Naravno, postoje sada novi vidovi komunikacije, ali što više izvora i što više mišljenja dobijaju o programu oni koji program prave, ja mislim da bi to za njih bilo korisnije.
Ko je danas najugroženiji ispred televizijskih ekrana? U čemu je razlika po tom pitanju u odnosu na period kada ste Vi bili aktuelna novinarka i kritičarka?
Najugroženiji su deca i mladi, uvek. To je bilo i ranije i ostalo je sada, s tim što se ranije više o tome govorilo, više je bilo specijalizovanih programa namenjenih njima i bili su usmereniji njihovom uzrastu, za sasvim malu decu, za osnovce, srednjoškolce i tako dalje. Danas ne samo da nema tako pažljive specijalizacije programa, već programa za decu i mlade ima veoma malo. Ipak, deca i mladi ne gledaju samo ono što im je namenjeno, već su izloženi uticaju celokupnog programa, kao što i većina ljudi gleda televiziju tako. Dakle, televizija se doživljava kao tekuća traka, kao jedna celina, a na toj traci danas ima mnogo nasilja. Pogledajte samo naslove onoga što televizija nudi, naslove filmova, recimo. To su samo agresija, krv, kriminal, forenzičari i ubistva. Mislim da ta količina nasilja koja se gleda stvara u osnovi model ponašanja i kod nas, koji je sličan sa onim u svetu. Druga pošast, ja bih rekla, u odnosu na mlade je banalnost. Ima užasno mnogo banalnosti i nekog niskog kičarskog i estradnog duha. To je jedan svet lake zabave koji podstiču da, recimo, mala deca i suviše imitiraju odrasle, da vrlo rano žele da izađu na estradu, na pevačke pozornice i tako dalje. Deca su uvek želela brzo da odrastu i imitirala su odrasle, to je normalan proces, da deca uče po modelu starijih, ali ovde sad postoji guranje dece, a ja bih rekla naročito devojčica, u jedan svet odraslih suviše brzo. Sve ovo je loš uzor koji mladi mogu da prihvate gledajući televiziju.
Na osnovu svega što ste rekli, da li verujete u izbor?
Ja verujem u izbor i mislim da svaki čovek koji drži do sebe mora da pokuša da utiče. Možda će internet, koji je sada televiziji najveća konkurencija, omogućiti mladima da oni budu ti koji više biraju, nego što pasivno primaju i gledaju ono što im se na televiziji nudi. Ipak, odgovornost je obostrana. S jedne strane mora da postoji odgovornost onih koji program emituju, pa čak i za komercijalne televizije standardi. Mora da postoji raznovrsnost programa, elementarni kvalitet i pristojnost onoga što se prikazuje. S druge strane, ono što se odnosi na pojedinca, da naprosto bude odgovoran prema svom vremenu, da ga ne traći na gluposti i da, prosto, postane izbirljiviji. Međitim, dobar deo danas ima kablovske kanale, gde je ponuda još veća i, zaista, veća je mogućnost većeg izbora.
Milica je devojčurak, a voli da peva, piše, čita i ne zaboravlja da se smeje.
