FOTO: Medias
Početak! – ono od čega sve kreće i što je neophodno da ima svaka priča, pa makar se ona svela i na odlazak u toalet sa olakšavajućim ishodom: „Pojedem ja taj dan kilogram svinjetine sa karijem“... Svaka priča ima svoj početak. Naša priča seže još u davnu prošlost, u trenutak kada je sve počelo... Jeste, ima tu i konfuzije i glavologije, ali neke stvari su jednostavno takve i glase: „U početku nije bilo ništa, a onda je ono eksplodiralo“.
Svet u kom živimo je zaista nekada predvidljiv. U stvari, predvidljiv u smislu da znamo da smo se rodili i da ćemo da umremo. Bežeći od smrti ljudi su izgradili neka svoja verovanja, ubeđenja i navike kojima podupiru nadu da će ta opaka ličnost zvana Smrt da ih izbegava u velikom krugu, pa ako ništa drugo, makar do smrti.
Međutim, zahvaljujući učenim ljudima kao što je Pračet, počinjete da gledate na život i SMRT potpuno drugim očima. Naročito što ta ista Smrt može da se pojavi pred svima nama, kao slučajni prolaznik koji pita za pravac, osoba kojoj je neophodna kovačnica za ogromnog belog konja, ili samo kao vedar duh koji vraća veru u Praščića.
Opišimo malo ovu ličnost, od koje većina ljudi zazire, a zaista je bezveze stvarati predrasude o nekome koga i ne znaš.
Ime: Smrt
Datum rodjenja: Od početka (ma gde on bio i kada)
Datum smrti: Ha ha (kakva ironija)
Pol: Muški
Visina: Preko 2.00 m.
Težina: 2,5 kg + odora i kosa
Karakteristike: Osoba sklona teatralnosti. Nije osobina kojom dominira, samo je prisutna. Kao dosadna mrva na sakou od tvida. Ponekad smatran i za partibrejkera. Kada se on pojavi, svaka žurka prestaje. Realan i iskren. Ne razume mnoge životne činjenice, ali se trudi da se u svakom smislu uklopi u društvo. Ponekad neshvaćen i nepriznat od okoline, ali ga to ni malo ne dotiče. Zna da svaka životna žurka ne može proći bez njega. Kad-kad tužan što nema mnogo prijatelja. Osećajan. Spreman da pomogne.
FOTO: Bookvar
U želji da sačuva čovečanstvo, maskira se u Deda Prasa i provlači se kroz dimnjake. Voli svoje prijatelje i porodicu. Iako su mu jedini prijatelji njegov pomoćnik Albert i konj Binki, ako životinju možemo nazvati prijateljem, Smrt dosta dobro podnosi nedostatak bliskosti drugih ljudi. Unuka Suzan je njegova naslednica. Ponosan što će neko naslediti porodično ime, Smrt se nikada ne meša u njen život. Osim kad mora.
Na njegovom licu se ne ocrtavaju mnoge godine, koje su prošle, a ni na njegovim kostima... Duhovit, bez svesti o tome, šarmantan, dugo ostaje sveprisutan u dušama ljudi i sa ove i sa one strane vrata.
Opšte crte su tu. Horoskop i zvezde oko kojih se možda sve donekle i okreće, samo su mali deo u opisu određene ličnosti. Međutim, nije to obična smrt koja je samo imaginacija uma, nastala kao moranje nečega da postoji. Ne, to je Smrt sa velikim S, ličnost stvarna koliko ti i ja, sa stavom, ubeđenošću i donekle prisutnom dobrotom u sebi. Smrt je lik kog bi svaka normalna osoba poželela u svom najbližem krugu prijatelja. Realan, bez želje za dvosmislenošću ili bilo kakvoj vrsti lične uvrede, Smrt je ortak koga bi rado vodio na pivo u grad (jer bi, realno, na njega uhvatio najviše riba, na njegovu visinu i smisao za elegantno crno oblačenje), najbolji prijatelj kada treba nešto da se uradi oko kućnih poslova, na primer kosidba, ili samo osoba koja će uvek težiti da sačuva radost prisutnih, koji za Praščićnu noć ispunjava svima želje, ma koliko one bile apsurdne. U njegovim očima počiva čitav svemir. Ne, ovo nije bila metafora, nego realna slika koju biste ugledali samo ako se usudite da ga pogledate u te dve plave zvezde, koje sijaju iz očnih duplji.
Iskreno, Smrt je jedan od mojih najboljih prijatelja.
Situacija br.1: Sedim u sobi sa momkom, prigušena svetla, lažna romantika, uključen TV, na kojem se prikazuje 492. epizoda Sulejmana. Na prvi pogled savršena srećna slika jednog savršenog srećnog života. On priča. Kao i uvek što priča, gluposti i situacije koje sam čula više puta od neodgledanih gorepomenutih epizoda, priča o sebi, o sebi, o svojim drugovima, o sebi... Sedi pored mene na krevetu. Ja sam sa njegove leve strane. Moj izraz lica je ispijen, beživotan, bez nade za izlaskom iz ta četiri zida ili samo odlasku od te njegove priče.
Sa njegove desne strane sedi Smrt, moj prijatelj, saučesnik u osećanjima, ortak, istog izraza lica kao kod mene, puši i ćuti. Ćutim i ja. Ovaj priča. Kada se nagne napred da napravi pauzu da bi se napio neke tečnosti kojom će podmazati jezik koji se osušio od priče, Smrt podigne pogled prema meni i stisne vilice, klimnuvši glavom, u saosećajnom razumevanju. Ponudi mi cigaru preko njega, jer jedino nam to ostaje, malo utehe i zaborava..
Posle nekoliko časova iscrpljujuće priče ni o čemu, ortak Smrt gasi svoju cigaru u prepunu pepeljaru opušaka, hvata me za ruku i vodi napolje: „Slušaj, u životu ima milion načina da se okonča život. Ovo nije jedan od njih“.
Situacija br.2: Kafana, karirani stolnjak, još jedan vid prigušene romantike, sa žmirkajućim svetlima. Sa jedne strane stola ja, sa druge ortak Smrt. Oboje gledamo u sto. Ćutimo. Pijuckamo pivo i razmišljamo.
„Pa vidi“, kaže Smrt, „nije niko umro. Ok, nisi položila ispit, ali ima još rokova i vremena, pa mlada si, nije kasno ni ako se udaš u 35-oj, samo lagano, sve će doći na svoje“. Pokušaj osmeha i namigivanja koji se skonta samo po gašenju jedne plave zvezde i njenom ponovnom paljenju. Podignem pogled suv, bezizražajan, očajnički. Ćutim... „Daj još jednu turu“, viknu Smrt konobaru.
FOTO: Blic forum
Situacija br.3: Kancelarija, rano jutro, direktorica se dere na mene zbog meni, još uvek, neobjašnjivog razloga. Stojim i slušam. U meni se kupi bes jer osećam da sam nepravedno optužena. Ortak Smrt stoji malo iza mene. „Sad je udari! Desnom pa levom, znaš kako sam te učio. Neee, propustila si priliku... Evo sada, sada! Ma daaaj, možeš ti to. Udari jeeee!!! E dođavola..“, pucnu prstima i otvoriše se vrata, koja direktoricu pokosiše sa ledja. Sila koja je reagovala je bila potpomognuta od strane majstora Mileta, krupnog čoveka, čiju bi građu pre uporedili sa slonom nego sa normalnom osobom. Ostavivši je da leži, smrt me lagano gurnu napred i prekoračivši je, napustismo kancelariju i taj moj posao.
Mislim da je Smrt uvek bio tu, negde, kada mi je trebao. I kada nije, on je tu. Od njega se ne može pobeći. Mada, iskreno mi se i ne beži. Neka ga. Ko zna kada će zatrebati ljudima, a kada jednostavno neće, ali se svim svojim čulima trudim da ga se ne plašim, jer ko može biti strašan ako ima zvezede mesto očiju. U mom svetu, tako počinju najromantičnije pesme.
Irma je zaljubljenik u knjige i fotografiju. Smatra da je pozitivan stav i osmeh ono što održava ovaj život savršenim, a u tome joj mnogo pomažu i knjige Pračeta, uz pomoć čijeg humora još više širi osmehe svih oko sebe.
Pročitajte i:
Svi smo mi ličnosti Pračeta
ISTANBUL - Neke džamije nikad ne polete, kraj!
The Doors – mešavina poezije i bunta
