iSerbia - Nadežda Petrović: Slikarka i humanista
Za života osporavana, posle smrti slavljena. Nadežda Petrović bila je slikarka, ali i bolničarka. Školovala se u inostranstvu, u slikarstvu pratila moderne svetske trendove. Domovini je na frontu kao bolničarka, dala ono najdragocenije, svoj život. Njen život i umetnički rad predstavljaju važan deo srpske istorije.

Autor: Marina Mitić

FOTO: niskevesti.rs

Nadežda Petrović rođena je 12.10.(29.9.) 1873. godine u Čačku. Otac Dimitrije Petrović radio je kao nastavnik crtanja, a potom kao činovnik u Poreskoj službi. Nadeždin ujak je Svetozar Zorić, a majka Mileva Zorić je sestričina Svetozara Miletića. Poznati pisac Rastko Petrović, Nadeždin je rođeni brat. Nadežda je odrasla u porodici pristojnih primanja, okružena rođacima i prijateljima porodice, koji su bili viđeni ljudi svog doba.

Nadeždina porodica se 1884. godine seli u Beograd. Završila je Višu žensku školu 1892. godine, a sledeće je polagala ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama. Otac Dimitrije, čija je neostvarena želja bila da u Italiji studira slikarstvo, oduševljen talentom svoje ćerke, te iste godine rado je šalje u atelje svog prijatelja Đorđa Krstića. Kiril Kutlik je, takođe, bio njen učitelj 1897-1898. godine. Bila je učenica i slovenca Anton Ažbea 1989. godine, kao i 1901. Julijusa Ekstera u Minhennu. U Pariz dolazi 1910-1911. godine, gde joj svoj atelje ustupa Ivan Meštrović.


FOTO: kult-ura.com

Nadežda nizom poteza uspeva da ojača likovnu scenu Srbije. Tako se angažovala oko pripreme Prve jugoslovenske umetničke izložbe (1904). Osnovala je Ladu 1905. godine. Na njenu inicijativu osnovana je Sićevačka slikarska kolonija 30. jula 1905. godine, ali je sticajem raznih istorijskih okolnosti ova kolonija trajala samo dve godine. Ponovo, ova kolonija počinje sa radom 1964. godine i od tada do danas, rad kolonije odvija se u kontinuitetu.

Potvrdu svog rada, slikar ipak dobija izlažući svoja dela, te Nadežda uzima učešće na mnogobrojnim izložbama. Svoje slike prikazuje u okviru Izložbe jugoslovenske kolonije i izložbe Lade (1907). Učestvovala je u Izložbi srpskog umetničkog udruženja (1908). Drugu samostalnu izložbu organizovala je u Ljubljani 1910. godine, a iste godine izlagala je i na „Jesenjem salonu” u Parizu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić. Njena dela prisutna su i na Srpskom paviljonu na međunarodnoj izložbi u Rimu „Salon internacionalne unije”, kao i na „Jesenjem salonu” u Parizu (1911). Osniva u Beogradu slikarsku školu 1912. godine i te iste godine izlaže na Četvrtoj jugoslovenskoj izložbi.

Kritičari su njen likovni opus podelili u četiri etape. Neka od dela iz Minhenskog perioda (1898—1903) su: Bavarac sa šeširom (1900), Vodenica (1901), Drvo u šumi (1902). Sledeći je Srpski period (1903—1910) a čine ga: Resnik (1904), Portret starice (1909). Treći je Pariski period (1910−1912), a jedno od poznatijih dela je More (1910). Poslednji je Ratni period (1912−1915), a neka od dela koja su svrstana u ovaj period su: Stari šadrvan u Prizrenu (1913), Gračanica (1913), Polje kosovskih božura (1913). Stilsko opredeljenje: simbolizam, fovizam, impresionizam.

Malo je poznato da se Nadežda okušala i u literarnom izrazu. Napisala je dramu „ Vojvoda Micko Porečanin”, inspirisana komitskim borbama protiv Turske carevine na
Balkanu 1903. godine.

U inostranstvu Nadežda je bila plodonosan umetnik sa perspektivom, no u domovini njen moderan izraz nije shvaćen, te od kritike uglavnom nije dobijala pohvale. Saradnik časopisa „Nova iskra”, sasekao je svojim komentarom u kome kritikuje njeno interesovanje za impresioniste, a osuđuje nepoznavanje klasičnog stila. No, on nije znao da je Nadežda imala redak dar da lako oponaša pokrete starih majstora, zbog čega je radila veoma kvalitetne reprodukcije. Ali, bilo je i primera podrške za njen moderan izraz. Takve pozitivne kritike upućivali su joj Moša Pijade i Branko Popović.

Iako je u Srbiji Nadežda kao umetnik osporavana, njeno patriotsko i humano angažovanje je neosporno. U sali „Kolarca” 15. 8. 1903. godine ona drži nadahnuti govor na ženskom mitingu pred nekoliko hiljada žena. Taj njen govor dovodi do osnivanja humanitarne organizacije „Kolo srpskih sestara”.

Kada počinje Prvi balkanski rat, Nadežda napušta slikanje i prijavljuje se da radi kao bolničarka na frontu. Mnoge žena su radile kao bolničarke, no, samo dve žene 1912. godine, Sanitet za ratnu zonu pri Vrhovnoj komandi, određuje za vojničku službu, a jedna od njih je bila Nadežda.

Hrabra i predana je u ulozi bolničarke. Na dopisnici piše: „Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa ipak sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: Sestro, sestro! — istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći”.


FOTO: sr.wikipedia.org

Zarazila se tifusom 1913. godine, te se od bolesti oporavljala u Italiji u trenutku kada je počeo Prvi svetski rat. Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci 1915. godine Nadežda je mogla da bira, da li da ide na konferenciju u Rim ili da nastavi sa radom u bolnici u Beogradu ili Nišu. Porodica je moli da se ne vraća na ratište. Ona ipak odlučuje da se vrati u bolnicu u Valjevu u kome je u tom trenutku vladala najžešća epidemija tifusa. Krajem marta 1915. godine i sama je obolela. Umrla je od tifusa posle sedam dana bolovanja, 3.4.1915. godine.

I u umetnosti i u životu, ova žena je išla ispred svog vremena. Savremenici nisu prepoznali njenu veličinu, te je više poštovana kao bolničarka i rodoljub, nego slikarka. Danas, njen doprinos slikarstvu je prepoznat. Na ceni je njen slikarski stil, ali i njeno vizionarstvo i umešnost, koje je pokazala kao osnivač „Lade”. Čuvena „Sićevačka slikarska kolonija” koju je Nadežda osnovala, postala je tradicionalna, te i danas okuplja renomirane svetske slikare. Nadežda će ostati upamćena kao jaka, hrabra žena, koja je svojim doprinosom u najtežim uslovima, na području umetničkog i ljudskog delovanja, zadužila buduće generacije.


Marina voli da piše...

***

Pročitajte i:

Žene su novi kraljevi marijača
Dve ratnice Gvozdenog puka
Lepotica i Zver s feminističkim zapletom

***


Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o svim onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima i doprineseš razvoju naših ambicija, tvoje ideje su nam dobrodošle! Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst sa validnog mejla pošaljite na ifemin@iserbia.rs CC office@iserbia.rs, sa naznakom "Prijava / o ženama". Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


***
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti


Komentari

VESTI