.jpg)
FOTO: Revalorizandoam
Bilo kako bilo, Afrika, Argentina, Urugvaj ili Španija, ono što je sigurno jeste da gotovo ceo svet uživa u slušanju, gledanju i izvođenju ovog svojevrsnog „izuma“, usled kojeg i Eskimima krv uzavri.
Duboko verujem da je neophodno da muzika bude sastavni deo svega što radimo i da svaki život treba da ima svoj jedinstveni soundtrack. Poput muzike koja se čuje u pozadini filma, bez koje doživljaj ne bi bio potpun. Eto, baš tako.
Različite situacije i okolnosti iziskuju drugačiji BGM (background music), a tango, verujte, u mnogim može biti pravi izbor, pa čak i da vam svira samo u glavi.
Pritom mogu da garantujem da su mnogi imali priliku da čuju tango gde ga uopšte nisu očekivali, tek da bi im kasnije sinulo da je to možda bilo to. Mislim da nema osobe koja barem u mašti nije malo „zaplitala nogama” uz pesmu čuvene Grejs Džouns, „I've seen that face before”. Samo što ne zna svako da je tvorac te melodije, kao i sve popularnijeg tzv. novog tanga, čuveni argentinski kompozitor, aranžer i svirač bandoneona, Astor Pijacola (za sve one koji su se malo zamislili, bandoneon je mini dugmetara koju svira buckasti kuvar u Diznijevom crtaću „Maza i Lunja”).
Pijacola je po svoj prilici bio jedna suptilna duša, strastvena i pomalo mistična. Vizionar i kreator nekih od najzaraznijih i najzavodljivijih melodija, svojevrsne mešavine latino, jazz, pa čak i klasičnog zvuka. Malog meleza muzike, slatko pogubljenog, pomalo zbunjenog izraza lica, dok pokušava da pronađe izlaz iz rukava svog tradiocionalnog ruha. Tako nekako zamišljam i samog Pijacolu. Strastvenom ritmu tanga dao je dozu mističnosti i suptilnosti i time ublažio odsečnost i navalentnost klasičnog tango zvuka.
Njegov Libertango obradili su mnogi, poput malopre pomenute Grejs Džouns, a legendarna je scena iz filma „Miris žene”, gde lik koji tumači Al Paćino igra tango sa zgodnom mladom Engleskinjom ne bi bio potpun bez njegovog tanga Por una Cabeza, u maestralnom izvođenju čuvenog violiniste Ichaka Perlmana. Mada, moj lični favorit što se Pijacole tiče je, bez sumnje, besprekorni Oblivion. Početak sazdan od punoće, širine i monumentalnosti, da bi potom usledio jedan suptilni i svedeni notni kroj. Mmmm. I sam naziv nagoveštava da će u trenutku sve pasti u zaborav.
Sećam se prošlog leta, kada je u okviru svoje turneje u Centru „Sava” gostovao planetarno popularni Dr Haus (Hugh Laurie) i Copper Bottom band. U svom prepoznatljivom maniru, tada pomalo suzdržane ironije, studiozno je pojašnjavao poreklo argentinskog tanga El Choclo. Publika ga je pažljivo saslušala u tišini, premda se iz nesigurnog aplauza koji je usledio naziralo da nisu baš sasvim skontali o čemu je reč. Tek nakon što je odsvirao prvu frazu i počeo zajedno sa Gabi Moreno da peva „The Kiss of Fire” legendarnog Luja Armstronga, nastalo je gromoglasno oduševljenje.
FOTO: TuscanYoga
I eto. Tango svuda i uz sve! Čak je i majka sve popularnije holandske pevačice Caro Emerald uputila sugestiju ćerki nakon objavljivanja njenog prvog albuma. „Sve je to lepo, ali ti fali jedan tango”. Na sreću mnogih, u svom sledećem albumu je ispravila taj propust.
Tango. Muzika suptilna, muzika zavodljiva, intrigantna, zagonetna, a ponekad pomalo podmukla i bezobrazna. Prigodna za neke romanticne večeri, uz društvo prijatelja i lepe hrane, pa čak i za samovanje na terasi uz čašu vina, zvezde i miris lipa koji dopire sa ulice. Zašto da ne. Za nevešti i samouki ples u dnevnoj sobi uz La Cumparsitu, dok u glavi odjekuje ohrabrujući glas Ala Paćina... „If you make a mistake, get all tangled up - just tango on”.
Sara je zaljubljenik u mnoge stvari, prvenstveno muziku i Japan, pasionirani ljubitelj krimi romana koji spavanje smatra precenjenim. Veruje kako svačiji život treba da ima sopstveni "soundtrack", te će vam vrlo rado pomoći da osmislite svoj.
Pročitajte i:
Ovako sam ja video veliki Beogradski maraton
PARIZ - Prolećna depresija, 3. deo
Nepodnošljiva lakoća megalomanije
