FOTO: Elvira Gasparovic
Ima strašno veoma ljupku familiju. Mama joj je divna žena, onako punačka, živahna, potrči tamo-potrči 'vamo fazon. Domaćica, koja sve radi uz neodoljivo zvonak smeh (pa kao i gotovo svaka majka, je li). Ćale - prava faca, šarmer, koji na svaku ima odgovor. Baka, jedna mirna žena koja se neprestano smeškala nama, omladini, a deda, jednom rečju - car. Još je tu bila gomila ljudi, tetki, stričeva, dečice, koja su meni lično bila pravi hit, kako sam zaboravila nepresušnu energiju i neiscrpnu maštu koje imaju. Bilo je dosta bisera s njihove strane, slatko sam se ismejala.
Sve u svemu, provela sam jedan divan dan. Dobra klopa, još bolje vino, naokolo samo šuma i livade, ma... Raj. Eto, u jednom trenutku osetih da ipak meni nešto tu nedostaje... Odmah sam znala da je to neki prigodni BGM. Ali, avaj, kao autsajder, kako sad ja tu da uzmem i predložim, tipa - mogli ste pustiti neku muziku, možda? Elem, hvala jednom čika Miliji što se seti da podseti naše dobre domaćine kako bi mogli da puste neku tamburicu, na primer, da ugođaj bude potpun. Bolje ni sama nisam mogla da predložim.
Uz tadašnji, gotovo kafanski ambijent i meraklijsko društvo, stvarno ništa drugo nije moglo bolje da „legne" do nekog tiho molećivog zvuka milih tamburaša, kako vezu u nekom laganeze tempu negde u pozadini.
Citiraću opet dragog čika Miliju: „Ma, ništa bez braće Cigana!".
Možda pomalo grubo zvuči sad kada se pročita na ekranu, ali verujte da je iz intonacije ove, tada izgovorene, replike odzvanjao samo merak i čista sreća. Uvek se trudim da reč „Cigani" ne koristim, shvatajući da bih potencijalno nekog mogla uvediti, te uvek koristim reč „Romi" kada se izražavam. Ipak, ne znam zašto, kada se radi o muzici, nekako mi ona nema tu težinu i veći značaj dobija muzika kada se nazove „ciganskom".
Da se razumemo, lično njihovu muziku, izvedbe, interpretacije, malo je reći da - obožavam. Dok sam bila mala, bila sam uuubeđena da se njihova duša sastoji od nota. Svega mi. Prema romskim muzičarima sam uvek gajila svojevrsno divljenje, možda pomalo i zavidno, kako bezmalo postaju virtuozi, bilo kog instrumenta da se late. Njihova interpretacija na njima može dočarati bilo koju emociju od neizmerne sreće do nesnosne tuge. Kada se uz njih slavi, sve puca i pršti, kada se žali, svi redom plaču.
Što kazuje ona jedna Tome Zdravkovića:
„Svirajte, Cigani, samo za mene,
Ja možda ispijam poslednje čaše,
I kada umrem žaliću samo,
Što neću čuti tambure vaše.”
I sama se vrlo često, kada mi se sluša neki instrumental, odlučim za, recimo, Robija Lakatoša ili Đanga Reinharta. Obojica imaju taj neko neverovatno dobro dejstvo na raspoloženje slušalaca pri svakom pokretu gudala na violini, tj. trzaju žice na gitari. Premda, Lakatoš, takoreći, ume da bude i „dva u jedan” kad oplete Les deux Guitares legendarnog Čarlsa Aznavura na violini.
Mislim da je čar u tome što se ljudi sa romskim poreklom, makar i delom, dobro asimiluju u trenutnu sredinu i, takoreći, pokupe sve valjano iz nje kao primesu nekom svom auteničnom načinu življenja, duhu i, naravno, muzici. Bilo da se nađu na priobalju Španije, Italije, u Pribaltičkom regionu, na Balkanu ili u Nju Orleansu, uvek će iznedriti primesu nečeg lepog i prilagoditi svom autentičnom i napraviti nešto jedinstveno, čak i kada se radi o ozbiljnim muzičkim žanrovima, poput klasične muzike ili džeza.
Valjda im je to nešto utisnuto u genima. Na momente i sama pomislim da mi je samo malo te njihove krvi, ako je do toga... Jedina mana, koja zapravo može biti i prednost, je to da ipak bolje zvuči kada delaju u grupi, i to mnogoljudnoj, što brojnijoj to bolje.
Naježim se pri samoj pomisli na koncert u Sava centru pre nekoliko godina kada sam imala tu čast da uživo čujem gotovo sto vrsnih muzičara koji zajedno čine najveći Gypsy simfonijski orkestar na svetu. Dok Gypsy Kings-e uvek rado pustim kada upriličim neku internu večerinku, željna njihanja kukovima dok zajedno sa prijateljima mašemo varjačama, seckamo paprike, prskamo se vegetom i gađamo flekavim kuhinjskim krpama.
FOTO: Zlatizob.si
Zaista, kada bi muzika imala neko ljudsko lice, mislim da bi ono bilo nalik, pa na primer, Robiju Lakatošu. Ne znam, tako je makar u mojoj glavi. Ima to nešto u krvi što uzavri kada se začuje zvuk jednog Gypsy muzičara. Oni jednostavno nateraju muziku da oživi, da ispriča svoju priču, da se saživi sa nama i postane deo tkiva, pa makar samo i tih nekoliko minuta dok traje pesma. A tek kad krenu da se nadovezuju jedna na drugu... Eeeeee...
Na kraju se taj ručak kod drugarice u vikendici pretvorio u divanjenje do duboko u noć, jer uz prigodnu muziku, svi su, pa i deca, postali prave - meraklije.
Sara je zaljubljenik u mnoge stvari, prvenstveno muziku i Japan, pasionirani ljubitelj krimi romana koji spavanje smatra precenjenim. Veruje kako svačiji život treba da ima sopstveni "soundtrack", te će vam vrlo rado pomoći da osmislite svoj.
Pročitajte i:
Muzika iza pozadine: Just tango on
Muzika iza pozadine: Canzone per Te
Šta znači uspeh kada ste tek na početku?
