FOTO: Facebook
Kad je Rajka Tokić pisala Bilbiji
Duško Radović je rođen 1922. godine u Nišu. Od početka, on je pokazivao veliko interesovanje prema poeziji i sa setom se uvek sećao svoje prve pesmice:
Moj tata je nadzornik,
a inače činovnik,
a radi u direkciji,
i to s čika Đokom.
Kad ga majka izgrdi-
namiguje okom.
Posle toga, njegov otac je slao Duškove pesme mnogim dečijim novinama. Iako je uspešno završio osnovnu i srednju školu, upisao je i Filozofski fakutet, ali ga nije završio. On je previše bio slobodan da bi mogao da pristane na šablonizovana mišljenja, koja su tada bila zastupljena u nauci.
Njegova književna i novinarska karijera počinje 1947. godine, kada je napisao jednu pesmu i poslao je uredništvu čuvenog Poletarca u vreme kada je Jelena Bilbija bila urednica. To je ona ista žena, koja se prva oglasila na talasima Radio Beograda. Nesigurni ili lukavi, Duško je pesmu poslao sa potpisom Rajka Tokić. Svi su bili oduševljeni pesmom, samo nisu znali identitet pesnikinje. Slučajno ili namerno je navratio u redakciju “Poletarca”, otkrio im svoj identitet. Tada je otvorio vrata lepe, uspešne novinarske i književne budućnosti.
FOTO: Facebook
Pisao je i za decu i za odrasle
Duško je uneo nešto novo u dečiju poeziju. On se deci obraćao sa velikim poštovanjem. Pojmove im je objašnjavao kroz igru, sa vedrinom, koju je samo on u sebi nosio i skrivao iza mrgudne maske.
Kao mali listali smo “Poštovana deco”, “Smešne reči”, “Pričam ti priču”, “Vukova azbuka”,... Nije on pisao samo za decu, što se često u njegovoj biografiji ističe. Posthumno su objavljena zanimljiva dela poput “Ženski razgovori” i “Baš svašta: sabrani spisi”, namenjena odraslima.
Za svoja dela, dobio je i veliki broj nagrada. Najznačajnije su: “Neven“, “Mlada pokolenja“, “Nagrada Zmajevih dečijih igara“, za tekst pozorišne predstave ''Na slovo na slovo“, Sterijinog pozorja, Sedmojulska nagrada za zbirku „Smešne reči“,“Počasnu diplomu međunarodne org. Hans Kristijan Andersen“.
Tekst iz knjige "Ženski razgovori" u televizijskoj seriji posvećenoj Dušku
Sumnjiva zdravica
Svi se sećamo stihova: Sve što raste, htelo bi da raste, neka raste i treba da raste..., himne manifestacije “Radost Evrope”. Ovi stihovi koje je Duško zapisao, a u kojima se slavi detinjstvo, jedno vreme je bila sumnjiva, pa čak i zabranjena od tadašnjeg političkog režima. Njima se ova pesma činila, buntovnom, jer su smatrali da su oni, ti koji ne dozvoljavaju deci da iskažu svoje stavove. Zato je Duško pitao jednog kolegu, da li je čuo pesmu, a kada je kolega odgovorio da nije, Duško je uzvratio: "Niste, ni mogli, sumnjiva je".
Beograde, dobro jutro
Pored pisanja, Duško je veoma voleo i radio novinarstvo. Nekoliko godina je u Radio Beogradu bio urednik dečijeg dramskog programa. Svi se sećaju njegovog čuvenog “Kapetana Džona Piplfoksa”. Mnogi se sećaju da nisu mogli da započnu dan, bez Duškove dobrodošlice. On je svakog jutra sa frekvencije “Radio Studio B” podsećao na njihove grehe, ali ne da bi im to zamerio, već da bi oni sami ispravili greške. On za sebe nikada nije govorio da je aforističar, ali ipak danas, šta su te kratke i britke misli, nego aforzmi. Ipak, mnogi su ga voleli, ali neki ga nisu mogli trpeti. Bolela ih je istina o sebi, te su rešili da taj glas opomene utihne. Mada, te reči i danas traju, čitaju se tri toma aforizama “Beograde, dobro jutro”, kao i ono čuveno Tucite decu, čim primetite da počinju da liče na vas. Sve te svoje aforizme on je pripremao dva sata pre emisije na staroj pisaćoj mašini.
Nezaboravna slova i Čegevara
Duško je posle radija, prešao i na televiziju. Istina, nije voleo kamere, ali je redovno pripremao tekstove za mnoge emisije, kao što su "Na slovo, na slovo" i "Laku noć, deco". Radio je i čuvenu televiziju dramu o Čegevari, sa Matijom Bećkovićem "Če - tragedija koja traje".
Za emisiju “Na slovo, na slovo”, rediteljka Vera Bjelogrlić je govorila da je rađena pomoću štapa i kanapa. U toj emisiji, susreli su se Duškova zrelost u liku Miće i detinjstvo Aćima, koji je i personifikacija sve dece. Obe uloge u isto vreme igrao je čuveni glumac Mića Tatić. Na kraju snimanja “Slova” njen kreator je zaključio:
Bilo jedno slovo,
lepo kao značka,
Gde je slovo? Tu je slovo!
I na kraju - tačka!
Duško Radović se oprobao u svim medijima, a da je tada bilo društvenih mreža, sigurno bi imao veliki broj pratilaca, ali ko to zna, možemo samo zamišljati. On je ipak sebi bio najstroži kritičar:
Šta sam to radio?
Probijao sam led, da bih mogao disati. Borio se protiv tuđe i svoje dosade.
Pokušavao sam da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne volim. Bežao iz svog malog i siromašnog života.
Udvarao se drugima. Grickao, bockao, kraduckao i živuckao.
Hteo sam da budem bolji pisac ali nisam umeo.
Marko, večiti borac za kreativnu slobodu reči i folklorne tradicije
Pročitajte i:
Đura Daničić: Čovek srpskog jezika
Stefan Simić: Priče se pišu same
"Šefe koji ti je vrag"?
