Zbog tog kulturno – istorijskog raspoloženja, koje me, sve više, obuzima, meni je dosadno pisati o onome što bi većina da čita.
(Miloš Crnjanski, Pisma iz Pariza)
Progovoriti iz prostora sopstvene kolumne, u prvom trenutku, donosi osećaj prividne i olako shvaćene manifestacije slobodarstva na kom počiva pastirski duh. I u tom trenutku se i zaustavlja. Vaspitana da nikada ne bežim od odgovornosti za svaku svoju napisanu reč, zaključila sam da mi je dužnost da na samom početku, varljivo konceptualno, pokušam da odgovorim kakav bih odnos sa vama, dragi čitaoci, putem ove rubrike želela da uspostavim. Šetajući beogradskim centrom, razmišljala sam o glavnom predmetu svog oglašavanja, verujući da će se preda mnom, kako to obično biva, pojaviti neka upečatljiva slika, svakodnevna zavrzlama, inspirativna i raznolika u svojoj egzistencijalnoj problematici.
Umesto da mi ulica ponudi rešenje za kojim sam tragala, spontano me je suočila sa nesavladivom haotičnošću obuzimajućih utisaka. Jureći za skeletom jedne racionalne metode koju bih vam predložila, stihovi Vislave Šimborske ne prestaju da mi obesmišljavaju potragu. Kaže Šimborska Lica, Milijarde lica na površini sveta , a ja počinjem da se pitam o kakvim sve razlikama možemo razmišljati. Prvo što primećujem je bakica koja svake zime, u periodu između oktobra i februara, prodaje kožne rukavice na ćoškovima Knez Mihajlove. I ništa osim promukle ponude rukavice, rukavice ne pokušava da poruči svetu. Ipak, čini mnogo više. Četiri godine, uzastopno, prolećem pored ove melanholične melodije i neretko se osetim ponosnom zbog njenog prkosa, nabujalog u centru trgovačke hegemonije. Ona se zaustavlja pored raskošno istaknutog brenda i nudi toplinu našim rukama. I tako, eto, godinama – rukavice, rukavice. Neposredno, nakon nje, divim se blagom osmehu nepoznatog mladog gospodina, neobične sličnosti sa fotografijom Moše Beraha, koju sam slučajno otkrila u arhivi Akademskog pozorišta. Njegov lik vraća mi u misli stanje radosnog jedinstva, doživljenog na skorašnjem koncertu Repetitora, potvrđeno simboličnim udarom struje, burnom potvrdom da se glas mladih umetnika još uvek nije ugasio. Nego gori. Baš taj, glas onih osvešćenih, poput lirskog subjekta nepoznatog i talentovanog jagodinskog pesnika Marka Tomića, dok razmišlja o ranim radovima Lenarda Koena, fizički udaljenog od skorašnjeg predavanja Mićuna Ristića u studenjačkom Domu kulture, ali konačno - u jednom neprekidnom, duhovnom, dijalogu sa raspadom kolektivne anksiozne otuđenosti, poput onog upuzivanja u ekstazu (kako bi to Tomić primetio) daleke sedamdesete, na britanskom festivalu Isle of wight Festival – dok Koen, mirno, izvodi svoju Suzanne . A nedaleko, od nasmejanog mladića (sećate se?), duž ove koenovske reke, hoda raspasani stariji gospodin i vuče zatvoreni kišobran za sobom. Tada, ko zna odakle, čujem glas Pere Kralja kako recituje Kada te ostavi ona koju voliš i razaznajem da novembri ostavljaju svoje tragove u svakom januaru (jer Petar Kralj nije otišao sa jednim novembarskim danom). Treba se setiti godišnjica i kada im nije vreme, jer smrti velikih najviše govore o životu samom. Čovek se odriče kišobrana, iako kiša, naravno, pada. I možda nikada nije ni bio ostavljen, ali to u našoj liniji i ne mora previše da bude važno. Nego, važna je ta kiša. Jer nas ona vraća na početak. Govore mi Pisma Crnjanskog da je to neminovan upliv patosa, kao zao uticaj Tolstoja na njega, a tako i pomoć Crnjanskog meni, zbunjenoj konceptom svoje nove kolumne.
Na kraju, odlučujem da obećam da ću pisati jedino o ljudima. Onima iz pozorišta, filma, muzike, slika i fotografija. Dakle - života samog. Pokušaću da povežem one koji su bili sa onima koji tek dolaze, jer ne mogu sebi da dozvolim nešto drugačije. A o toj književnosti, dok je studiram... Nadam se da ćete nju moći da prepoznate u skromnim reminscencijama koje se nude i što će uslediti.
Budite mi zdravi do naredne nedelje i gledajte naokolo. Pločnici skrivaju mnoge priče da ih zajedno otkrijemo.
