FOTO: avlija
Opisaću vam kako ja doživljavam Miku Antića, jer verujem da mi on sam ne bi zamerio na toj slobodi. Bio je pesnik plavog neba i dečijih osmeha, otvoren za male životne radosti, pa ako ovde malo i ulepšam istinu, razumeće, jer on zna šta je mašta.
Nije slučajno što se njegov spomenik nalazi u parku baš na ovom mestu. Shvatajući dečiji svet, živi ga ostavljajući da zauvek gleda dečiju igru na zelenoj, prostranoj livadi parka, smešeći se, negde iza svojih, na prvi pogled, namrštenih veđa.
Zamišljam ga kao velikog boema, čoveka koji nije mnogo brinuo šta ko ima da mu kaže, ali je brinuo šta on ima sebi da kaže. Bio je zaluđenik za zvezdama i nebeskim prostranstvima. U svemu je tražio samo mrvicu dečijeg pogleda i trudio se da probudi slične osećaje i kod odraslih.
Sećam se jednog svog susreta sa Mikom. Bili smo dugogodišnji prijatelji, uglavnom smo se sretali po raznim bifeima i zabitima. Znali smo tako provesti duge kafanske noći iznad kariranog stolnjaka i oblaka dima. Tada sam bila mnogo mlađa nego sada, a on je imao dovoljno godina koliko i iskustva u svojim očima. Sećam se njegovih priča iznad poluprazne čaše: „Naiđu tako dani... Zatrpaju ti oči kao zvezdane kiše. Oko nosa se neka šarena nežnost isplete. I ti staneš i ne znaš da li si, il` nisi više ono obično dete. Ono bezazleno dete“.
Tu zastane, uzdahne duboko, pa nastavi: „U prvoj ljubavi rađa se i prva bora ovde negde na čelu i celog života te prati. Rađa se prva tuga i prva ljubomora. I prvi put se pati...“. Gledam tako u svog prijatelja i osećam njegovu tugu. Zaljubio se. Prvi put ove godine, došla je i ta plava kika sa cvrkutom ptica i zrakom prolećnog sunca. Nije to ništa novo. Dešava se to redovno sa novim suncem i novom zvezdom rođenom negde daleko na nebu.
FOTO: Avlija
Uzmem onu čašu mleka i nazdravim sa njim. „Glavu gore, Pesniče. Znaš da prve ljubavi nikada nisu tužne. Reći ću ti ono što ti meni uvek govoriš u ovakvim situacijama – Ako hoćeš da odletiš, sklopi oči i sve jače veruj. Veruj kao nikad u sve ono što je čudno. Nemoj da mi smešno mašeš kao glupe vetrenjače svakom vetru, svakoj ptici, brzopleto, uzaludno. Svako od nas krila ima, samo mora da se seti gde mu rastu sakrivena – i odmah će da poleti – citiram njegove reči kroz osmeh“.
Mika klima glavom. Shvata da je ipak previše pao, kao uplašeni dečak pred nekom preprekom. Vraća sramežljivo osmeh na lice i diže onu polupunu čašu mleka u vis: „Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. Sve je u meni danas šareno. I u tebi je možda šareno. U nama svima šarenog ima. Bila je zima. Prošla je zima. Tu negde blizu, al’ ne znam gde je. Vetar se, topli, vrti i smeje, čupka nam kosu i krošnje njiše. Bile su kiše. Prošle su kiše. Sad sunce, eno, kao vreteno, ispreda gradom nešto zeleno i – miriše“. Nazdravljamo smejući se glasno.
Iz daljine dopiru do mene zvuci dečijeg smeha. Vraćam se u realnost i zatičem sebe kako sedim na klupi, u parku koji nosi ime po našoj najdužoj reci, gledam u jedan mesingani lik, setan i ćutljiv. Sunce baca svoje napadne zrake svuda oko nas. Na trenutak, ali samo na trenutak, taj lik u cveću kao da je prestao da bude tako ćutljiv. Kao da mi se nasmešio i svojim očima pokazao na nebo. Digla sam glavu prema gore. Sve je bilo tu - ptice, svetlost, negde visoko sam osetila i prisustvo tih dalekih zvezda, ali i jedan stidljivi osmeh pobednika. Znala sam da mi se Pesnik smeši od gore.
U glavu su mi sletele poznate reči: „Ne pitaj kako sam saznao šta misliš. Možda sam ponekad bio ti. Možda si i ti pomalo bila ja. Možda smo zajedno bili ceo svet“.
Irma je zaljubljenik u knjige i fotografiju. Smatra da je pozitivan stav i osmeh ono što održava ovaj život savršenim, a u tome joj mnogo pomažu i knjige Pračeta, uz pomoć čijeg humora još više širi osmehe svih oko sebe.
