.png)
FOTO: PJmedia
Šta će narod da kaže? Pričaće se! – nekoliko reči upakovanih u rečenicu, sa blagim prizvukom proricanja i straha napraviše haos u ljudskim odlukama. Iako smo po prirodi slobodni, adaptirani smo da imamo osećaj pripadnosti u društvu u kome živimo. Stoga, često činimo one radnje koje nama blisko društvo odobrava, a izbegavamo one koje bi doprinele lošoj reputaciji, jer bi nas ista udaljila od društva od kog ,u ovoj fazi ljudske vrste, psihološki zavisimo.
Zašto zavisimo?
Prija nam osećaj da je neko tu, da neko brine o nama i za nas, da ima pozitivno mišljenje i pozitivne emocije prema nama. Godi nam kompliment, potvrda da smo dobro postupili, podrška. Znate za ono – ne znaš kakvo je dok ne probaš i ako ne probaš, ne znaš za bolje od onog što ti je dato. U tom smislu, jednom kada smo iskusili sve te navedene stvari koje društvo može da nam pruži i kada nam se to dopalo, najpre smo to prihvatili. Zatim ponavljanjem onoga što nam prija, zna se kako to ide, postali smo zavisni.
Sada je pitanje – zašto bi nas doticalo ono što će komšija ili neko na pijaci pričati o nama, ako nama do tih ljudi nije stalo? Na moju veliku radost, zaista ima onih koje takve stvari ne dotiču, međutim, na moju još veću žalost, taj broj je prilično mali. Zašto? Jednostavno, zato što ono od komšinice lako može dopreti do onog društva od čijeg stava prema nama jesmo zavisni. Time bi se uzdrmala naša reputacija u tom društvu i pretila bi nam opasnost po naše počasno mesto u tom društvu.
Međutim, otkud uopšte i taj strah od toga šta će i to društvo od kog mi zavisimo reći? Zar nije svaki pojedinačni član tog društva po prirodi različit od bilo kog drugog? Zar nije svako od nas izvorno jedinstven? Čemu onda po cenu rušenja sopstvenih odluka i zadovoljstava potreba za prilagođavanjem nekome različitom od nas? Složićete se da ako vas u odluci da nešto uradite koči pomisao da to neće biti prihvaćeno, time sebi oduzimate slobodu i pravo na odluku i aktivnost. Moguće je da ste time slobodno birali da tako nešto utiče na vas, ali i to je veliko pitanje ako se uzme u obzir ta psihološka zavisnost koja se u određenim stadijumima može tretirati kao neki kod u našem mozgu.
Uostalom, i značenje te reči „reputacija“ smo prilično zloupotrebili. Naravno, retko koje društvo bi tolerisalo razne zločine i oko tih stvari bismo se uglavnom svi složili ukoliko smo pri zdravom razumu. Ipak, oko onih svakodnevnih stvari bi dolazilo do najraznovrsnijih sukoba mišljenja, tačnije, relativizma. Upravo to je dovoljan dokaz koliko su (zvaću ih) komšijske osude neutemeljene. Ono što će neko nazvati nedoličnim ponašanjem, neko drugi će nazvati lepotom življenja, recimo. Stoga, ne treba ih uzimati k srcu, a pogotovo ne za ozbiljno.
Otkud čitava ova zavrzlama?
Ključna reč bi bila, kako je jedan apsolvent teologije s kojim sam nedavno razgovarala rekao, osuda. Dajemo sebi za pravo da glasno prosuđujemo tuđe postupke i isto tako dajemo drugima za pravo da glasno prosuđuju naše postupke. Tako smo upali u začarani krug gde svako svakog (može da) osuđuje i gde vlada ključno pitanje: Šta će reći komšije (koji su, uzgred, da vas podsetim, takođe obični ljudi)? Ovaj trend je bio veoma aktuelan nekada davno i smatrao se nečim normalnim, ali sada, kada je ljudski razum uznapredovao, prilično je šokantno da tako nešto i dalje vlada među nama i da ljude sa našeg podneblja na takav način etiketiraju.
Pođimo od sebe najpre, nemojmo dozvoliti da mi budemo ti koji će glasno da osuđuju i da kroje nečiju reputaciju, jer dokle god to što nekoj osobi prija ne dotiče nas, neka nastavi da joj prija. Svi smo jednako ljudi i svi smo jednako različiti. Ono što je za nas predmet naklapanja, za drugog je sastavni deo normalnog života.
Dakle, drage naše komšije (i ostali)...
FOTO: Yin-lifes
