FOTO: Wapkute91pro Blogspot
Šta je danas zaista važno? Da li postoji išta apsolutno? Istina? Laž? Sreća? Tuga? Život? Smrt? Možda smrt i jeste apsolutna, jer kada ona nastupi, života zvanično nema više... Zato se pitam zašto joj toliko važnosti pridajemo? Zbog straha od nepoznatog? Zbog neznanja šta nas očekuje i gde ćemo biti dok naši voljeni liju suze nad našim grobom?
Nedavni incident u Stanovu me je naterao da ponovo promislim o tome koliko stvarno živimo, koliko nam uspeva da se iskreno radujemo pre nego što za sve postane prekasno. Naime, Ivčo Markov je tog „kobnog“ dana, 28. januara prolazio pored groblja i video kako na parceli koju je kupio za sebe i svoju ženu još pre 18 godina, kopaju raku i sahranjuju drugog čoveka. Ivčo tvrdi kako je odavno tu parcelu kupio, jer je u blizini groba svojih roditelja, pa bi njegova deca mogla da zapale sveću i njemu i dedi. Tradicija, jedino što nas Srbe još uvek održava u životu. Ipak, u policiji tvrde kako ta njegova kupovina nigde nije zavedena, a mesto čak nije imalo ni opseg. Tako je Ivčo ostao bez mesta za svoj sopstveni grob, ali sa prijavom za narušavanje reda i mira, jer je nadležne nazvao bandom. Ko je u pravu i u čiju će korist sud presuditi ostaje nam da vidimo, a do tada bismo se mogli pozabaviti pitanjem zar je toliko bitno gde ćemo biti sahranjeni onda kad nas više nema, kad zaboravljamo gde smo sada i šta radimo sa ovim životom koji je kratak i jedan jedini. Ivčo postavlja pitanje: Pitam ja vas: gde će sad da me sahrane? Sad ne smem ni da umrem dok ovo ne rešim.“ I u toj rečenici vidimo neku pomirenost sa smrću, sa tom pojavom koja dolazi kao konačni spokoj, kao nešto što je neminovno i donekle poželjno. A ja i dalje smatram da se sa njom ne bi trebalo pomiriti, već bi trebalo svaki dan tretirati kao poslednji, i tako svaki dan učiniti posebnim.
Sećam se jedne svoje šetnje u svom rodnom gradu kada sam ostala preneražena, negativno iznenađena spoznajom da pogrebnih plakata ima baš svuda – na glavnom bilbordu u gradu, na zgradama u kojima ljudi žive, na stubovima, na drveću. Zamislite da ustanete ujutru rano, popijete kafu i dok se probijate kroz grad da stignete do posla jedino što vidite jesu slike ljudi koji više nisu sa nama? Otužno, zar ne? Kako onda „napuniti baterije“ i biti spreman za naporan dan koji vas čeka? Zamislite da ste u parku okruženi prirodom koja donosi mir i lepa osećanja, a onda kada zastanete kraj nekog drveta, vidite hrpu umrlica gde na svakoj piše „ožalošćeni“? Ne tako umirujuć prizor , zar ne? Možda još gori vid spoznaje da više pažnje obraćamo mrtvima, a ne živima jesu sahrane, gde se članovi ožalošćene porodice uvrede ako se ne pojavite na pogrebu. Priznajem, treba prisustvovati oproštaju od nekoga, pružiti mu poslednju počast, ali ako mu nismo ukazali poštovanja i ljubavi dok je bio živ, šta će to sada promeniti? Nekih stvari se prekasno setimo, zar ne?
Postoji jedna ljubavna izreka: Zakleli smo se dok nas smrt ne rastavi, a na život smo zaboravili. I, nažalost, danas možemo da je primenimo na svaki aspekt života, ne samo na bračni par koji se izgubio u hrpi obaveza i brzom životu. Danas žurimo da završimo ovo i ono, trčeći u susret boljoj budućnosti, hrleći da doživimo lepše sutra, ne shvatajući da je naš život ovde i sada. Jer, možda i nije poenta u srećnom kraju, možda je poenta u samoj priči – u odrastanju, u životu. Kažu da život nije lak, ali da vredi živeti. I Marija Rilke nas uverava da Život ne treba da bude roman koji nam se dogodio, nego roman koji smo sami stvorili.
Zato je moja krajnja poruka da preispitamo život koji vodimo, da se zamislimo da li smo zaista srećni ili očekujemo smrt kao spas. Ne dozvolimo da se okrenemo životu tek kad bude prekasno, tek kad nas u ogledalu dočeka starac/starica sede kose. Živimo ovde i sada, jer to je sve što ćemo ikad imati!
