A to nisu male promene! Ono što je trajalo vekovima, kroz tradiciju, pokleknulo je pod naletom zapadne kulture. Dovelo se u pitanje verovanje u načela i u ono što je do juče bilo nešto što se podrazumeva i prihvata kao prirodni poredak. I ko je tu kriv? Kako je uopšte došlo do ovoga što se danas dešava?
Mladi ljudi našeg duštva odrastaju u šarenilu kultura. Sa svih strana dolaze različite informacije, mišljenja, razmišljanja. Gledajući starije generacije što ih okružuju, procenjuju na samo njima znan način šta je od sveg tog kulturnog haosa savremenog društva ispravno. Nesvesno se ugledajući na starije, mladi grade svoje ličnosti i stavove. Na šta se to oni ugledaju? Šta je ostalo od naše kulture koja je bila ispunjena tradicijom, koja podržava veru, ljubav, moral?!
Previše pitanja se postavlja, a odgovori su poražavajući. Pesimistično zvuči kada spoznamo da su i mala mesta, koja važe za čuvare te iste tradicije, dozvolila sebi promene u svemu baš kao i metropole. Nije u pitanju samo spoljašnji izgled, oblačenje, muzika i kultura. Izmenio se pogled na svet. Svi su otuđeni. Okruženi ljudima, bivstvuju samo za sebe.
Pitam se da li su roditelji naših malih, mladih ljudi svesni koliko se njihova deca bore sa osećajem usamljenosti svakog dana dok lutaju virtualnim svetovima stvarajući lažna prijateljstva, poznanstva za nacrtane osmehe i zagrljaje. Da li je porodica u tolikoj krizi?
Sećam se kada su naši preci bili strah i trepet. Sećam se te tišine dok deda sluša vesti, a mi, unučad, sa trepetom virimo sa kućnog praga zadržavajući dah u grudima da se ne remeti dedina pažnja i novonastala tišina. Znalo se ko se poštuje i šta je vredno. Postojala je hijerarhija odnosa i to ko kosi, a ko vodu nosi. Bilo je to pitanje časti i autoriteta koji se sticao godinama i iskustvom.
Moje dvadesete godine mi ne dozvoljavaju da se puno toga setim, ali te stare priče i ruke, što i danas znaju uzdahnuti za starim minulim vremenima, tu su da svedoče o svom bogastvu kog se danas tako lako odričemo zarad nekih trendova. Mlade generacije nisu ni svesne toga šta se desilo i šta se i dalje dešava. Ne znaju šta su mogli dobiti, pa gubitak i ne osećaju.
Ipak, bilo bi okrutno okriviti za sve roditelje, koji su preživeli ratove i mnoge druge životne bitke. Samo oni znaju kako i zašto. I ko zna kada je sve i počelo. Jedno je sigurno, da i nije sve tako crno dok imamo svoj jezik i kulturu. Do tada imamo čemu da se nadamo.
Novim pokolenjima treba usaditi u svest da treba da zahvale precima na zemlji po kojoj hode, slobodi koju imaju, roditeljima koji daju sve od sebe. Jer, gde ima ljubavi biće i poštovanja. Ako je kasno za autoritet, za ovo nikad nije.
Danijela Vam piše misli iz malog mesta o velikom svetu.
