Mirel Kišić je rođen u Švajcarskoj, gde je odrastao i stekao obrazovanje. I danas živi u bogatom i uređenom sistemu, ali to nije doprinelo da u njegovom ličnom sistemu vrednosti dominira otuđenost i ravnodušnost prema drugima, naprotiv! Iako je teritorijano udaljen i zaposlen kao informatičar u Cirihu, uspeo je da pronađe vreme, energiju i način da pomogne (i da i dalje pomaže!) onima za koje svi već godinama znamo da žive jako teško.
Ipak svakom je svoja muka najteža, što je ujedno i opravdanje da se većina nas skoro nikada ne zapita kako li je nekom drugom i šta možemo da učinimo da pomognemo. Mirelu nije bilo teško da poseti Kosovo i Metohiju, upozna tamnošnje ljude, sluša njihove priče, volontira u Narodnim kuhinjama, a onda da počne i da obezbeđuje donacije i humanitarne pakete.
Sve vreme ga je pratio foto aparat koji je dokumentovao utiske i priče. Zahvaljujići društvenim mrežama i drugi su se upoznali sa njegovim angažmanom, a neki su mu i pomogli da pomogne! Sa konkretnim delima, upoznaćete se u redovima koji slede i shvatiti zašto se ovaj dvadesetšestogodišnji momak našao u rubrici Oni inspirišu ...
Diskurs Kosovo se provlači već duže vreme u javnosti kao jedno opšte mesto i u tom smislu su svi ljudi i upoznati sa problematikom. Međutim koliko je situacija drugačija kada se Kosovo danas „doživi“ i šta bi ti lično markirao (kao neko ko Kosovo posećuje i pomaže ljudima koji su tamo)?
Ne mislim da su ljudi upoznati sa situacijom, jer mediji prave dosta lošu priču o svemu što se na Kosmetu dešava. Ja sam ove godine pet puta bio dole i nikada mi se ništa nije desilo, niti me je ko napadao. Dobro se sjećam kad je prvi put trebalo da krenem, da mi je majka u nesvijest pala i svi redom su me iz straha odgovarali da idem, a danas se slabo ko sijeti i poruku da mi pošalje dok sam dole.
Ljudi sa strane su potpuno izgubili interes za Kosovom, što se da primjetiti kad razgovarate sa onima koji su ostali da žive tamo. Prvo što će vam reći jeste, da ih je Srbija zaboravila. Ja Kosovo nisam poznavao ranije i nisam imao nikakvu predstavu šta će me dole sačekati. Istoriju srpsku znam i znam da su naše svetinje tamo. Čitao sam knjige o caru Dušanu i Kosovskom boju. No, dole kad sam stigao ništa mi nije ličilo na Srbiju - naprotiv. Prvi put kad sam ušao na teritoriju Kosova prepao sam se. Svuda su se viorile albanske zastave, ćirilice niđe. Ubrzo sam shvatio đe sam došao i kako treba da se ponašam, da ne bih ugrozio svoj zivot.
Dole je nepotrebno dokazivati patriotizam jednom godišnje za Vidovdan ili po ulicama i tribinama Beograda, jer smo svi siti toga. Ljudima koji su ostali na Kosovu da žive treba pomoći kako bi osigurali i njihov opstanak a i opstanak naših vjerskih objekata. Ja kad boravim na Kosovu stalno sam uz ljude iz organizacije Majka devet Jugovica (narodne kuhinje), koji imaju najbolji uvid u socijalno stanje Srba na Kosovu i Metohiji. Sve što radim, radim preko njih, jer u njih imam povjerenje. Ti ljudi su mi omogućili da obiđem cijelu teritoriju Kosova i Metohije i sve narodne kuhinje. Kad god i đe god bih išao u dodjelu hrane prizori su bili potresni. U okolini Kline smo znali ljudima pod prozor ostavljati hranu, jer ne izlaze od straha iz svojih kuća. Na ruševine sam navikao, ali da ljudi u istim zive, to me je stvarno boljelo i sramotio sam se za svaka tri prsta sto sam digao i poviknuo Kosovo je Srbija.
Možda mnogi razumeju da je drugima potrebna pomoć, ali retko ko se odvaži i odluči da se upusti u proces pružanja iste? Šta misliš da je doprinelo tvom razumevanju i saosećanju i šta te je inicijalno pokrenulo u tom smeru?
Ja sam od malena učen da volim svoj narod. Svoje raspuste sam i za vrijeme rata provodio u Bosni i Hercegovini. Otac mi je u to vrijeme takođe pokretao humanitarne akcije i sakupljao novac za pomoć našim borcima, tako da sam to naučio od njega. A dobro se sjećam i scene kada su Krajišnici prolazili u kolonama kroz Brčko. Svi smo tada stali na ulicu i iznosili sve što smo imali u kućama od hrane. Danas sam svoj čovjek i želja mi je da pomognem koliko je to u mojoj mogućnosti. A odlazim na Kosmet jer mi je dosta da slušam priču od medija i da žalim narod - riješio sam da pomognem. To može i svako drugi od vas da učini.
Baviš se humanitarnim radom i nedavno si uspeo da obezbediš donaciju od 40 računara koje si sam prevezao na Kosovo. Kako si u tome uspeo?
Računare sam dobio od Univerziteta ETH, nakon sto sam napisao molbu svojoj šefici. Oni su bili svega možda tri godine stari, ali mislim da će ljudima dole služiti jos najmanje dodatnih tri (Core2Duo 3ghz, 4GB RAM). Prevoz nas je izašao preko 2200 CHF od kojih su pravoslavna crkva u Cirihu i KUD Zavičaj iz Vintertura preuzeli po 300 CHF, javilo je se još nekoliko pojedinaca koji su mi poslali novac kao podršku, a jedan dio sam platio iz svoga džepa. Prevoz i papirologija su bili katastrofa, jer nikad prije nisam tako nešto radio. Krenuli smo po najgorim vremenskim uslovima, snijeg nas je pratio od Švajcarske do Gračanice i nazad. Putovali smo u jednom pravcu 40 sati. Podmićivanje na graničnim prelazima je bilo uobičajno, jedino sa kosovskim carnicima nismo imali nikakve probleme. Ali zato kad smo konačno stigli u Gračanicu osjecaj je bio fenomenalan!
Koju situaciju ili priču sa Kosova, gde si bio svedok, bi izdvojio kao posebno potresnu i poučnu?
Mnogo tužnih i potresnih prizora i priča sam doživeo i vidio, ali najteže mi je bilo, kad smo posjetili selo Staro Gracko. U tom selu je 1999. godine izvršen masakar nad 14 Srba. Imao sam priliku da razgovaram sa ženom čiji je muž stradao u tom masakru. Žena nam je ispričala svaki detalj stradanja njenog muža i sad se naježim kada pomislim na to. Takođe mi bude uvijek jako teško kad obilazim narodne kuhinje i sa vozačima krenem u dodjelu hrane. E onda tek shvatim koliko mogu da zahvalim dragom Bogu na ovom životu što mi je poklonio.
Kao neko ko voli fotografiju, da li misliš da si kadrovima koje si napravio uspeo da dočaraš simboliku i atmosferu Kosova? Šta te još inspiriše?
Fotografija mi je hobi, ali sam kroz ovo sve shvatio da ima jaku moć. Svojim fotografijama pokušavam ljudima da prenesem taj osjećaj koji je u meni kad sam dole na Kosmetu. I mislim da su one i najzaslužnije za sve sto sam postigao do sada - fotografija govori više od 1000 rijeci.
Koliko su ti internet i društvene mreže pomogle da se što više ljudi upozna sa tvojim aktivnostima? Znači li ti povratna informacija koju dobijaš na svojoj fb stranici?
Preko Fejsbuka je sve i počelo. Kad sam napravio stranicu Slika srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, to sam činio za prijatelje i radi rominga, i nikad nisam mogao da zamislim da će ta stranica dobiti tu snagu da mogu preko nje da sakupljam donacije i pomoć svake vrste i to me čini neizmjerno srećnim. Hvala Fejsbuku!
Da li je kvalitet života u Švajcarskoj zaista besprekoran? Da li imaš neku zamerku i šta ti tamo nedostaje?
Ovde se jako dobro živi. Ovde sam rođen i odrastao, tako da ne znam baš za drugo. Roditelji mi žive u Brčkom i oni mi po najviše nedostaju, kao i sva ostala rodbina i prijatelji. Ne smem da izostavim ni domaću hranu i djevojke.
Postoje li skrivene predrasude prema deci gastarbajtera u inostranstvu (u susedstvu, školi i kasnije na Univerzitetu)? Da li si se bolje razumevao i više povezivao sa Srbima koji takođe žive u Švajcarskoj, ili to nije slučaj?
Kao dijete sam često bio izolovan od strane druge dijece radi ratova. Sa Albancima sam se tukao sve do srednje skole. Ali kako se stari, vidi se da ne treba ljude ocjenjivati po njihovoj nacionalnosti, nego po tome kako postupaju prema tebi. Ja se ovde družim sa ljudima raznih nacija i vijera i nemam nikakav problem sa time, naprotiv, smatram da sve to širi horizont razmišljanja i pogleda na svijet. U ovoj zemlji može svako da uspije da izgradi svoju budućnost po tome koliko se trudi – to da nas izoluju zbog ‘ić’ u prezimenu je samo izgovor onih koji ne umeju ili neće.
Radiš na ETH Cirih kao informatičar. Kako pored te obaveze i geografske udaljenosti uspevaš da budeš posvečen humanitarnom radu i kako vidiš svoj život i karijeru u perspektivi?
Na poslu mi je jako opuštena atmosfera a i u privatnom životu nađe se uvijek vremena. Nisam oženjen, tako da nemam obaveze oko porodice. Mislim da daljina danas ne igra nikakvu ulogu, Beograd i Priština su mi udaljeni svega sat i po vremena leta. Planove za budućnost i nemam konkretne, ne volim da planiram. To me je naučila jedna kosovka djevojka!
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE
