FOTO: Privatna arhiva
Marko je jedan od dopisnika iSerbia portala koji nas skoro svake nedelje upoznaje sa krajem iz kojeg je potekao. Uz njegove tekstove, pored mesta Plažane, upoznajemo i samog Marka i pratimo njegov rad i trud, koji je danas lepo nagrađen.
U ovom intervjuu videćemo na koji način Marko govori o temama koje se tiču obrazovanja, volontiranja i posla, ali za početak saznajte kako je pristupio iSerbia novinarima i dopisnicima.
1. Ovog meseca je tačno godinu dana od kada si u našem timu. Opiši nam svoj put od prvog izveštavanja za naš portal do danas, kada nosiš titulu novinara meseca.
To vreme je veoma brzo prošlo. Prošle godine sam slučajno kod neke koleginice sa fakulteta video da je raspisan konkurs za dopisnika na portalu iSerbia i rešio sam da se prijavim. Znao sam da sam tek na početku novinarskog puta i da teoriju nisam primenjivao u praksi. Međutim, glavna urednica i njen tim su mi svojim savetima i ispravkama omogućili da shvatim svoje greške, da ih ispravljam i da se trudim da budem sve bolji. Na kraju prvog dela posla, eto titule novinara meseca i zaista mi je velika čast što sam deo ovog tima. Želim svim mladim ljudima da veruju u sebe i da se javljaju na konkurse naše redakcije, jer će se uvek naći neko da ih usmeri i pomogne im da isprave greške.
2. Jedan si od najvrednijih dopisnika na našem portalu i izveštavaš nas skoro sa svih događaja u svom kraju. Podeli sa nama svoja iskustva sa terena, kako prikupljaš građu za tekst, kako pristupaš sagovornicima?
Mnoge moje kolege iz drugih redakcija kažu da im je veoma teško da pronađu teme za svoje pisanje. Mislim da se nisu dovoljno osvrnuli oko sebe, teme su svuda -treba ih potražiti. Slavni novinar Egon Ervin Kiš rekao je: „Ništa više ne zapanjuje nego jednostavna istina, ništa nije egzotičnije nego naša okolina, ništa nije fantastičnije od stvarnosti i ništa nema senzacionalnije na svetu nego što je vreme u kome živimo“, a novinari često traže teme umesto da puste da tema pronađe njih. Mene su teme uvek pronalazile, a ne obrnuto.
Moram priznati i da su društvene mreže doprinele tome da mene tema pronađe, da me namami da počnem da je se bavim njome. Zatim odlazim na teren gde se događaj odvija, pratim i poput filozofa obraćam pažnju na sve ono što drugi preskaču. Sagovornik je uvek tu, spreman da govori i kada ga ne pitaju, ali ne smemo zaboraviti da se te informacije moraju proveriti iz najmanje tri izvora. Inače ih ne treba objavljivati.
FOTO: Privatna arhiva
3. Ti si diplomirani novinar i trenutno si na master sudijama novinarstva. O čemu je tvoj master rad i kako teku istraživanja o temi?
Pre više od dve godine saznao sam da je u Svilajncu na početku XX veka otvorena prva Resavska štamparija „Manasija”, kasnije sam saznao i zanimljivu priču o njenom uglednom štamparu Životi D. Kostiću. Fasciniralo me je to što ta tema još uvek nije istražena jer, navodno, o njoj nema dovoljno podataka i to što njegovi potomci i dalje imaju štampariju na istom mestu gde je njihov predak držao svoju. Pošto sam opčinjen istorijom novinarstva porazgovarao sam sa mentorkom Tatjanom Vulić koja je doktorirala na Fakultetu Političkih nauka u oblasti istorije štampe. Ona je temu podražala i dala mi je savete o tome kako da joj pristupim.
Trenutno tragam za podacima u arhivima i bibliotekama u okolini i Beogradu i svakog dana otkrijem nešto novo, što će rasvetliti život i rad čoveka koji je kulturno i politički obeležio život u Svilajncu u prvoj polovini XX veka.
4. Volonter si na više portala. Koliko je, po tvom mišljenju, volontiranje važno za dalje usavršavanje?
Smatram da je volontiranje veoma važno za mladog čoveka, posebno u novinarstvu koji tek započinje karijeru. To je pravo vreme da volontiranjem ispravi početničke greške koje su bez obzira na novinarsko znanje uvek prisutne. Takođe, volontiranje može da pomogne i da se pronađe bolje zaposlenje, jer svi poslodavci žele radnika sa iskustvom. Mnogi kažu da se volontiranjem zloupotrebljavaju mladi ljudi, ima primera i da je tako. Zato je veoma važno proveriti gde se volontira, koliko dugo i šta na kraju možete očekivati.
5. Pored toga što si dopisnik, ti pišeš i pesme, kratke priče, kritike. Koja forma pisanja ti je ipak najdraža?
Moraću da ispred svih književnih žanrova na prvom mestu postavim novinarske žanrove, posebno reportažu koja je kao što znamo beletristički žanr. Ona u sebi mora da sadrži istiniti događaj, ali i da joj bude pristupljeno na zanimljiv način. Od književnih žanrova najviše su mi drage kratke priče, jer u njima mogu da smestim sve one priče koje mi ljudi pričaju, a nisam u mogućnosti da proverim njihovu istinu - zato one ostaju zamagljene fikcijom iako su u njima neki stvarni likovi.
FOTO: Privatna arhiva
6. Već 15 godina si deo KUD-a „Plažane“. Kaži nam nešto više o tvojim ulogama u ovom društvu.
Moj rad u ovom društvu počeo je u mom detinjstvu. Kada sam bio četvrti razred upisao sam se na folklor kod učiteljice Pavlije Stjepić i doživeo da je danas zamenim u ovom plemenitom poslu. U to vreme mnogo se više putovalo nego danas i bilo je više dece u selu. Danas ansambl u kom sam umetnički rukovodilac dečije grupe broji svega dvadesetak igrača. Naš cilj je da sačuvamo tradiciju i narodnu igru na verodostojan način, onako kako nam je prenela Desanka Đorđević i kako nam danas prenose Branko Mastilović, Filip Paunjelović, Dajana Kostić, Ana Mirković, Dragan Trifunović i drugi čuvari tradicije. Novca za ovakvu delatnost nikad nema, moja nadoknada su dečiji osmesi i kvalitetno postavljene koreografije koje publika uvek zna da bogato nagradi aplauzom.
7. Pišeš od srednje škole i osvajao si nekoliko nagrada. Koju bi izdvojio i reci nam nešto više o njoj?
Moram priznati da sam od samog početka veoma stidljivo pristupio književnosti, mnoge pesme i priče ostale su zarobljene između korica sveske i nije sigurno da će odatle nekada izaći. Prve svoje pesme objavio sam na nagovor profesora istorije Slobodana Brankovića. Moram priznati da su mi drage sve nagrade dobijene na Scena svih kreativnih i koja ume da prepozna talenat i kojoj sam najviše radova i poslao. Vreme je takvo da ima mnogo prevara na različitim konkursima. Izdvojiću i kritiku romana „Pod senkama Jestonije“ Dragog Tasića gde sam osvojio drugu novčanu nagradu za pozitivnu kritiku koja je i moj prvi publikovan rad u knjizi „Mladi o poeziji i prozi Dragog Tasića“, 2014. godine.
FOTO: Privatna arhiva
8. Uspešan si i vredan student, pisac, volonter. Kako vidiš sebe kroz 10 godina?
Teško je reći, šta da očekujemo od budućnosti. Ovo demokratsko vreme je veoma nesigurno. Privatizacija medija dovela je do gašenja mnogih lokalnih medija, pa su moje kolege izgubile posao. Konkurencija je velika, malo je onih koji žele da novinaru pomognu da dođe do posla, već gledaju da ga sapletu, iskoriste i prevare. Ove godine sam konkurisao u tri tiražna lista Republike Srbije i još uvek ni u jednom nisam dobio posao bez obzira na iskustvo. Planiram da završim master studije i konkurišem za posao asistenta na nekom fakultetu, a zatim upišem doktorske studije na Političkim naukama u Beogradu i kroz pedagoški rad širim ideju o unapređenju društva i očuvanju tradicije. Nadam se da ću uspeti!
9. Imaš li neku poruku za sve one koji prate tvoje tekstove?
Čovek mora da veruje u sebe i da se igra sa svojim idejama, to je i Kant dobro znao. Ipak kroz život se mora hrabro ploviti bez obzira na oluje koje podižu talase koji nas vraćaju na početak. Hese je rekao : „Igraj svoju igru, nemoj se braniti, neka se mirno dogodi, podnesi. Daj se vetru što će te slomiti kući da te odnese“. Pokretač te igre je ljubav prema igri, to treba zapamtiti.
I pored toga što je novinar meseca, Marko je nastavio da još vrednije radi na tekstovima, intervjuima, reportažama. Čitajte ih i dalje!
