Tekst sam počeo da pišem oko 1.30 u vozu Bergen – Oslo (trebalo je da izađem u Dramenu [u 5.50], pa da presedam za Stavanger).
Karta po mini-ceni, bez doplata za komfor, ali unutra dovoljno prostora za noge ovog (skoro) dvometraša, besplatno ćebe, čepići za uši, prekrivač za oči, jastuk na naduvavanje, utičnica, besplatan bežični internet (nestabilan, ali opet...) plus su me kupili time što su naznačili da ukoliko ne ponesete ćebe sa sobom i ostavite ga na sedištu, ono zatim biva direktno prosleđeno humanitarnoj organizaciji.
Sve u svemu – idila. Posebno kad pomislim na naše vozove, čekanja, stajanja...
Ali ne želim da pišem o tome. Ako ne govorimo o ekstremima, dakle, ako nismo gladni, ako nam nije hladno, ako imamo za neki manje-više ok život – nije baš toliko bitno da li će u vozu morati da se odstoji manji ili veći deo puta, ili da li ima bežičnog neta i besplatnog ćebeta (za koje mi je žao da ga ne ponesem kao uspomenu, a žao mi je i da ga ne prosledim nekome kome je svakako potrebnije).
Po običaju sam pisao Srbija – Norveška ovo; Srbija – Norveška ono.
Tako sam i ovog puta napisao Srbija – Norveška: Ljudi, ali već dok sam kucao poslednje i u Ljudi, škripalo mi je i zvučalo pogrešno.
Ljudi su (mada bi neki voleli da ih svrstaju u raznorazne grupe i kalupe) jedinstvene, neponovljive priče, i zato ovog puta nema potrebe za zaokruživanjem razlika, udaranjem recki, sabiranjem poena i kojekakvim sudarima...
Ovo su neki od trenutaka i neki od ljudi zbog kojih sam danas bogatiji:
Oslo. Bergkrystallen. Domaćin kod koga boravim nekoliko dana… na zidu ima dva sata, jedan za Oslo, drugi za Hjuston. Dugo je živeo tamo. Dešavalo se da smo kroz kuću šetali goli – on je naturista, a ja sam radoznao – i nije bilo čudno, niti neprijatno, zapravo vrlo prirodno, mada se nikada pre toga nismo videli.
Voz Oslo – Bergen. Devojka preko puta je pričala telefonom i shvatio sam da je to neki jezik Etiopije, pustim jednu pesmu svoje omiljene izraelske grupe gde, pored Iračana, Palestinaca i mnogih ljudi učestvuje i dvoje pevača iz Etiopije. Mislim da nikada neću zaboraviti koliko se obradovala.
59 osoba iz oko 25 zemalja sa 3 kontinenta sa kojima sam živeo i učio četiri nedelje.
Devojka iz Kine kojoj sam poklonio svoj kačket posle šetnje, a od nje dobio poslednji dan nešto korisno za sever, divne devojke iz Poljkse, Ukrajine i Nemačke, i divni momak iz Holandije, sa kojima sam delio kuhinju na spratu i bukvalno živeo kao sa porodicom na neki način. Momak iz Švajcarske koji je znao malo srpskohrvatskog – imao je gomilu prijatelja iz bivše Juge. Momak iz Firence sa kojim smo „sestra sa sprata“ i ja dvaput gledali neki crtani i ždrali kremić u momentima tuge. Čitava gomila divnih ljudi o kojima bih mogao pisati danima...
Norvežanin koji je prolazio kada sam se kupao u (ledenom) jezeru, pa pitao kakva je voda, ja viknuo nije toliko hladno, hoćeš da se pridružiš? a on ni pet ni šest, nego u donjem vešu uskočio u vodu da pliva sa mnom.
Norvežanin koji je okrenuo glavu kada sam rekao Hei u liftu. (Kasnije sam saznao da im je ovo trauma. Inače će u šetnji u prirodi da ćaskaju i dovikuju se, ali liftova se plaše neviđeno.)
Predavač (koga sada smatram prijateljem) koji me je video kako u nedelju popodne na nekoj kišici na klupi hvatam internet u dvorištu Fakulteta (igrom slučaja nije bilo interneta na železničkoj stanici, ja rešio da probam u dvorištu Faksa, a desilo se da je on ostao da radi tog dana oko papirologije i video me... Pozvao me u kancelariju na čaj i keks, a sve se na kraju završilo večerom kod njega i muzikom iz Srbije, Letonije, Norveške, Izraela... on je inače počeo da čita Danila Kiša jer sam mu pričao o njemu. Nadam se da ćemo se videti u Srbiji. Ili Letoniji. Ili oba.
Da li sam morao da odem dve hiljade kilometara od kuće da bih sve to doživeo?
Ne!
Duboko verujem da je potrebno samo da se otvorimo.
Meni je bio san da odem na sever, u Bodø , i sećam se koliko sam bio tužan što su moje drage „mini-cena karte“ rasprodate jer sam bio lenj da ih kupim ranije, pa nisam imao para... sećam se koliko sam se nervirao što na železničkoj u Bergenu nema interneta, pa ne mogu da radim... ali baš me je u vozu udarilo – da sam imao para za Bodø , ili da sam imao internet na železničkoj – nikada se dan ne bi završio tako divno uz onu večeru i muziku i sate razgovora...
Ti ljudi – koji se ne javljaju u liftu, koji uskoče u vodu sa nama, koji nam ponude zaklon od kiše, hranu i razgovor, to smo mi.
Kada sledeći put pomislite U Srbiji su svi natmureni, razmislite da li ste i vi natmureni dok stojite tako u autobusu i razmišljate o tome.
Znam da verovatno imamo mnogo više razloga za brigu od prosečnih Norvežana... ali znam i da imamo mnogo razloga za radost.
Nasmejte se nekom, radujte se suncu, pridržite vrata, podelite hranu, priču, dan... uskočite u vodu sa nekim!
Ako sam ja išta naučio iz svega ovoga – to je da ne treba unapred očajavati, da se treba radovati sitnicama i da uvek treba uskočiti.
U voz, u dvorište, u vodu... u život.
Istinsko putovanje spoznaje nije potraga za novim pejzažima, već za novim očima.
M. Prust
