iSerbia - „Leptirica“ - Ko ubija vodeničare?
Gotovo čitav vek posle objavljivanja Glišićeve pripovetke „Posle devedeset godina“, snimljen je film „Leptirica“ u režiji Đorđa Kadijevića. Film je žanrovski određen kao prvi srpski folklorni horor i rađen je po uzoru na Glišićevu pripovetku.

Autor: Silvija Stojić

Foto: toysandtechniques

Glišić kao kobno mesto zbivanja uzima vodenicu u mestu Zarožje. U njoj već godinu dana na misteriozan način umiru vodeničari, sve dok se seljaci ne dosete da bi ih mogao ubijati duh davno preminulog Save Savanovića.

Obuzeti strahom i jakim sujeverjem, oni odlaze kod najstarije meštanke kako bi im ona otkrila mesto na kome je on sahranjen. Meštani nalaze grob uz pomoć konja, a onda glogovim kolcem probijaju telo i osvešćuju ga vodom adžijazmom i molitvom, ali iz mesta na sanduku koje je probijeno izlazi leptir. Ovde nailazimo na motiv preobražaja koji je poseban kvalitet kultnog i okultnog jezika. Bilo šta da nam kazuje, taj jezik sadrži razvojnost po sebi. On mora da prođe kroz nekoliko stadijuma i sadrži određeni arhetipski obrazac preobražaja.

I dok se u pripovetkina taj način završava misteriozna sudbina vampira Save Savanovića, u filmu tek počinje zaplet. Naime, nemirni Savin duh ulazi u lepu devojku Radojku i ona postaje Leptirica.

Sa druge strane, imamo ljubavnu priču između neobično lepe Radojke i siromašnog siročeta Strahinje. Radojkin otac ne daje ćerku za Strahinju i ubogi mladić, skrhan tugom, odlazi u drugo mesto ne bi li našao sreću. Kao i svaka patrijahalna devojka toga doba, Radojka se bez mnogo reči i suza miri sa sudbinom.


Foto: toysandtechniques


Na putu Strahinja sreće unesrećene Zarožjane i pristaje da prenoći u vodenici. On i u pripovetci i u filmu uspeva da prevari vampira. Zarožjani, presrećni što su našli novog vodeničara, misleći da su zauvek usmrtili Savu Savanovića i nesreću koja ih je zadesila, želeći da se nekako oduže mladiću, predlažu da se otme devojka za njega.

Otmica devojke je čest folklorni motiv. Dobivši potvrdu i od lokalnog popa da je njihov postupak valjan, odlaze u pohod. Ovde se naročito ističu halapljivost, nemarnost i pohlepa seljana koja je dovedena do gotovo karikaturnih dimenzija. Mi njih vidimo i na početku gde, iako ne mogu da nađu vodeničara, uporno odbijaju da sagrade novu vodenicu ili da zajedno prenoće u njoj. Bez premišljanja dopuštaju Strahinji da tu prespava iako znaju za opasnost koja mu preti, a kada jutro osvane i kada nalaze mladića prekrivenog brašnom misleći da je mrtav, jedino o čemu razmišljaju je kako da sakupe što više brašna koje je ovaj za tu noć samleo. Tu beskrupuloznost seljaka je Kadijević odlično prikazao u filmu. Kada se izvrši otmica i kada se i devojčin otac pomiri sa mladencima i nastane opšte veselje, Glišić tu završava svoje pripovedanje.

Samo pomenuti motiv preobražaja izražen simbolom leptira iz Glišićeve pripovetke, Kadijević koristi za nastavak priče i uzima ga za centralni motiv filma, koji dobija elemente horora. Još dok seljaci zabadaju kolac u mrtvaca, lepa Radojka šeta šumom, ogleda se u vodu bunara i doživljava nešto što je tumačeno kao erotski flert sa zlom, gde se već može naslutiti njena dalja sudbina, mada se ona može naslutiti već na početku filma kada poslednji vodeničar za nju kaže da je lepa kao leptirica. Na sam dan veselja ona je neobično mirna i neprekidno se smeši, što je odlika fatalnih žena koje neminovno sa sobom nose neko zlo.

Kada svi zaspe, umorni od veselja i pića, Strahinja odlazi kod devojke, ali umesto ljubavnih milovanja svoje dragane,otkriva da je ona postala vampir. Posle poduže jurnjave kroz šumu, Leptirica odvodi Starhinju do mesta na kome je sanduk i natera ga da izvadi kolac iz njega. U poslednjem kadru filma vidimo umrtvljeno Starhinjino telo i na njemu leptira, što znači da je magijska funkcija preobraćanja vampira još na snazi.

Elementi strave i užasa u pripovetkama Milovana Glišića često se javljaju. U realističkom pripovedanju, između stvarnih događaja i natprirodnih bića, između kobnih zbivanja i susreta sa mračnim silama, između svakodnevnice i praznoverja, ne postoji nepremostiva razlika. Zato je razumljivo što seljaci u pripovetci nalaze očuvano telo mrtvaca i posle devedeset godina. U filmu se ne ubija zlo na taj način već samo postaje jače i film se završava tipičnim motivom ovog žanra, a to je da zlo nikad ne spava i da je uvek oko nas, samo ga treba spaziti.

Silvija voli crno-bele fotografije, Rejmonda Karvera i Dunav.

Pročitajte i:


Katarina Velika: Između dela i intriga
U kom filmu je bilo najviše statista?
Ljuma Penov: Heroina andergraund filma

***

Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na urednistvo@iserbia.rs uz Cc na office@iSerbia.rs, sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti


Komentari

VESTI