иСербиа - „Лептирица“ - Ко убија воденичаре?

Готово читав век после објављивања Глишићеве приповетке „После деведесет година“, снимљен је филм „Лептирица“ у режији Đорђа Кадијевића. Филм је жанровски одређен као први српски фолклорни хорор и рађен је по узору на Глишићеву приповетку.

Autor: Silvija Stojić

Фото: toysandtechniques

Глишић као кобно место збивања узима воденицу у месту Зарожје. У њој већ годину дана на мистериозан начин умиру воденичари, све док се сељаци не досете да би их могао убијати дух давно преминулог Саве Савановића.

Обузети страхом и јаким сујеверјем, они одлазе код најстарије мештанке како би им она открила место на коме је он сахрањен. Мештани налазе гроб уз помоћ коња, а онда глоговим колцем пробијају тело и освешћују га водом аџијазмом и молитвом, али из места на сандуку које је пробијено излази лептир. Овде наилазимо на мотив преображаја који је посебан квалитет култног и окултног језика. Било шта да нам казује, тај језик садржи развојност по себи. Он мора да прође кроз неколико стадијума и садржи одређени архетипски образац преображаја.

И док се у приповеткина тај начин завршава мистериозна судбина вампира Саве Савановића, у филму тек почиње заплет. Наиме, немирни Савин дух улази у лепу девојку Радојку и она постаје Лептирица.

Са друге стране, имамо љубавну причу између необично лепе Радојке и сиромашног сирочета Страхиње. Радојкин отац не даје ћерку за Страхињу и убоги младић, скрхан тугом, одлази у друго место не би ли нашао срећу. Као и свака патријахална девојка тога доба, Радојка се без много речи и суза мири са судбином.

<имг срц="хттпс://с30.постимг.орг/89вкq53ип/леп8.јпг" />
Фото: toysandtechniques


На путу Страхиња среће унесрећене Зарожјане и пристаје да преноћи у воденици. Он и у приповетци и у филму успева да превари вампира. Зарожјани, пресрећни што су нашли новог воденичара, мислећи да су заувек усмртили Саву Савановића и несрећу која их је задесила, желећи да се некако одуже младићу, предлажу да се отме девојка за њега.

Отмица девојке је чест фолклорни мотив. Добивши потврду и од локалног попа да је њихов поступак ваљан, одлазе у поход. Овде се нарочито истичу халапљивост, немарност и похлепа сељана која је доведена до готово карикатурних димензија. Ми њих видимо и на почетку где, иако не могу да нађу воденичара, упорно одбијају да саграде нову воденицу или да заједно преноће у њој. Без премишљања допуштају Страхињи да ту преспава иако знају за опасност која му прети, а када јутро осване и када налазе младића прекривеног брашном мислећи да је мртав, једино о чему размишљају је како да сакупе што више брашна које је овај за ту ноћ самлео. Ту бескрупулозност сељака је Кадијевић одлично приказао у филму. Када се изврши отмица и када се и девојчин отац помири са младенцима и настане опште весеље, Глишић ту завршава своје приповедање.

Само поменути мотив преображаја изражен симболом лептира из Глишићеве приповетке, Кадијевић користи за наставак приче и узима га за централни мотив филма, који добија елементе хорора. Још док сељаци забадају колац у мртваца, лепа Радојка шета шумом, огледа се у воду бунара и доживљава нешто што је тумачено као еротски флерт са злом, где се већ може наслутити њена даља судбина, мада се она може наслутити већ на почетку филма када последњи воденичар за њу каже да је лепа као лептирица. На сам дан весеља она је необично мирна и непрекидно се смеши, што је одлика фаталних жена које неминовно са собом носе неко зло.

Када сви заспе, уморни од весеља и пића, Страхиња одлази код девојке, али уместо љубавних миловања своје драгане,открива да је она постала вампир. После подуже јурњаве кроз шуму, Лептирица одводи Стархињу до места на коме је сандук и натера га да извади колац из њега. У последњем кадру филма видимо умртвљено Стархињино тело и на њему лептира, што значи да је магијска функција преобраћања вампира још на снази.

Елементи страве и ужаса у приповеткама Милована Глишића често се јављају. У реалистичком приповедању, између стварних догађаја и натприродних бића, између кобних збивања и сусрета са мрачним силама, између свакодневнице и празноверја, не постоји непремостива разлика. Зато је разумљиво што сељаци у приповетци налазе очувано тело мртваца и после деведесет година. У филму се не убија зло на тај начин већ само постаје јаче и филм се завршава типичним мотивом овог жанра, а то је да зло никад не спава и да је увек око нас, само га треба спазити.

Силвија воли црно-беле фотографије, Рејмонда Карвера и Дунав.

Прочитајте и:


Katarina Velika: Između dela i intriga
U kom filmu je bilo najviše statista?
Ljuma Penov: Heroina andergraund filma

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на urednistvo@iserbia.rs уз Цц на office@iSerbia.rs, са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.


Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti


Коментари

ВЕСТИ