FOTO: Pixabay
Kada čovek dođe do četvrt veka, okruglih-pa-na-ćoše 25 godina, javljaju se nova očekivanja. Početak stabilne karijere, veze, prebivališta… generalno, ide se ka nekoj stabilnosti. Stvarnost je (očekivano, ali to uvek zaboravimo) nešto drugačija. Kao da smo tek na pola puta od onoga gde smo zamišljali sebe sa toliko godina. Mnogi nisu samostalni od roditelja, kubure sa poslednja tri ispita, ne znaju čime tačno žele da se bave. Mnogi sumnjaju da li je baš ta veza u kojoj su "ona prava". Čak i oni kod kojih izgleda da je sve u savršeno uštirkanom redu krše prste i zure ispred sebe razmišljajući – šta sad? Čitav život se pripremamo za odraslo doba, ako imamo sreće tu je prva, druga, treća škola, i naravno da se nađemo u čudu kada se ta predigra završi. Zagrevanje na kopnu je gotovo – vreme je za okean.
Prethodne generacije nisu znale za ovu krizu i verovatno bi nas kolektivno nazvali razmaženim derištima koji imaju previše vremena ako mogu na Internetu da pretražuju svoje izmišljene probleme. Ipak, okolnosti su se promenile. Životi naših roditelja (bake i deke da ne pominjemo) imali su izvesnu dozu sigurnosti. Da, svi mladi su isti – pomalo blesavi, neodgovorni i uplašeni za budućnost – ali, naša je realnost da ne postoje više sigurna radna mesta, da osoba više puta promeni posao do penzije, da je konstantno učenje i praćenje tehnologije potrebnije nego ikad. Promenili su se i međuljudski odnosi. Sada smo do te mere povezani da znamo više jedni o drugima nego što je to ikada bilo moguće. To jest, mislimo da znamo. Jeste, opet taj Internet, bez njega ne može da prođe nijedna savremena rasprava o društvu. A kako bi i mogla? Imamo toliko načina da komuniciramo da nas je to sigurno promenilo u odnosu na naše stare.
Kakve to veze ima sa krizom četvrt veka? Ima zbog toga što sada mnogo lakše možemo da otkrijemo da u svojim problemima nismo sami, ali i da zavidimo onima koji deluju kao da im je sve potaman. Postoje mnogi koji se žale na loš dan, ljigave političare i kišu ili vrućinu, ali ljudi uglavnom na društvenim mrežama pokazuju koliko im je dobro, kako se sjajno provode u svojoj životnoj avanturi. To sve deluje još sjajnije kada ga uporedimo sa svojom muljavom svakodnevicom. Tako nastane svaka kriza, pa i ova u vezi sa 25. rođendanom.
FOTO: Designed by Freepik
Nije ta malodušnost toliko strašna, nego su naša očekivanja velika. Uvek smo zamišljali sebe sa različitim brojem svećica na torti i svaki put je uz tu sliku išao odgovarajući život. Ono što za sve ovo vreme nismo sasvim naučili je da su te želje samo odraz onoga što želimo u tom trenutku, ne nužno ono što ćemo imati, a kamoli želeti kada u to doba dođemo. Najradije bismo najbrže moguće protutnjali kroz sve pripremne faze i odmah se smestili u život koji želimo. Što bi rekli – to neće da može. U svakom trenutku nešto će nas zbunjivati i kočiti i nikad nećemo biti odrasli onoliko koliko smo to očekivali kad smo bili mali. Dvadesete su samo prva od mnogih stanica u kojoj sokratovski zaključimo da znamo da nemamo pojma. Zato što je prva, zato nas i najviše uplaši. Vremenom, nešto naučimo, a nešto tek otkrijemo da nam je potrebno da saznamo. I tako stalno. Nisu krive dvadesete, ni Internet, ni varljivo tržište – to su samo okolnosti koje mogu biti i olakšavajuće i otežavajuće. Izazovi koji počinju u dvadesetim nastavljaju sa iznenađenjima do kraja života (shvatam koliko ovo nije utešno), samo ih savlađujemo u manjoj ili većoj meri.
Za mentalno, a i svako drugo zdravlje, bitno je ne biti hipohondar, a ni razmaženi bolesnik. Došao je kraj školovanja, treba početi samostalni život, zbunjenost je razumljiva. Ipak, bila je razumljiva i kad ste počinjali školovanje, samo nije imala fensi ime kao sad. Pokušavajte, gubićete, pobeđivaćete – na Zapadu ništa novo. Oprostite sebi što delujete pogubljenije od ostalih i ugasite prokleti Instagram koji svojim filterima čak i jutarnju kafu (upravo onu koju pijete u polusnu kad vam nije do života) učini nektarom bogova. Ništa nije onakvo kakvo deluje, posebno ne preko ekrana. To znači da i Dizni i Holivud bezobrazno lažu. Deo odrastanja je shvatiti i to da filmovi nisu priručnik za život.
Niste ludi, beznadežni slučaj. Niste matori. "Stari, dobri dani" niti su stari niti su toliko savršeni. Šta, vratili biste se u tinejdžerske bubice, napade besa, hormone i bubuljice? Vratili biste se matematici, biologiji, engleskom, tehničkom (ubaciti ovde hororičan predmet po izboru)?
Ovde i sada nije uopšte loše. Razgovarajte sa ljudima, i starijim i mlađim, i otkrićete da svako vreme ima svoje nerešive probleme. A za svoje muke, samo se setite dva nepobediva klišea – danas je prvi dan ostatka vašeg života ili nije bitan cilj, bitno je putovanje. Hej, to su klišei sa razlogom! A ako i to propadne, uvek imate hit "Dvadesete gazim, dobro mi je sasvim…" Bar sam vas nasmejala, zar ne?
Dragana je oštra na rečima... dok je ne raznežite.
