FOTO: Humandealings
Ova inicijativa, pak, pokrenula je niz pitanja o statusu i našeg viđenja istog. Pre svega otvorila je dilemu da li treba uvesti uniforme u škole ili ne? Biti ili ne biti? Još jedno hamletovsko pitanje. I dok jedan tabor tvrdi da treba nositi uniforme, drugi smatra da je to apsolutno nepotrebno.
Olga Stojadinović, školski psiholog u ETŠ “Nikola Tesla”, smatra da uvođenje uniformi u školama guši lični stil i izražavanje učenika. Ona tvrdi da se apsolutno ne bi umanjile socijalne razlike, jer ispod uniforme su patike, a u rukama je mobilni telefon, a neće svi imati iste mobilne telefone ili iste patike.
Sa druge strane, dr Aleksandra Ilić, pedagog, podržava inicijativu roditelja učenika da se uvedu uniforme, jer kako tvrdi, ona izražava njihovu potrebu da odevanjem istaknu pripadnost školi. Ona smatra da uključivanjem učenika u proces kreiranja uniforme, veza svih aktera školskog života bila bi dodatno učvršćena, a identitet škole postao jasniji i vidljiviji.
Jednakost je ono ka čemu svaki argument za nošenje uniforme vodi. Međutim, da li stvarno one odražavaju jednakost? Zanemarimo obuću koju će deca nositi, zaboravimo na marku i model mobilnog telefona koji će koristiti, zapitajmo se šta nam uniforme uistinu pokazuju? One odražavaju pripadnost nekome, nečemu – pripadnost određenoj školi i odanost principima te škole – lepljenje etikete. Pitanje pripadnosti. Ovih dana se samo o tome i priča - ko kome pripada, ko čemu pripada. Identitet, ali ne identitet pojedinca, već identitet grupe, naroda, sveta, a u ovom slučaju, identitet škole. Zar je bitno u koju osnovnu ili srednju školu svaki pojedinac ide? Zar je bitan naziv škole – “Vuk Karadžić”, “Vasa Pelagić”, “Josif Kostić”? Na taj način samo pokušavamo da ugušimo klasne podele stvarajući nove. Poništavamo pravo učenika da se izrazi i lepo oseća u svojoj koži.
Hajde da razmotrimo i predlog uniforme koju bi učenici nosili – američki duks za dečake i bluze i kecelje za devojčice. Da ponovim: američki duks (veoma kreativno, čak i ne oslikava našu naciju, našu tradiciju, već samo preuzimamo uniforme sa zapada) i kecelje za devojčice (kao da nam je malo ironije, morali smo još jednom da je uvedemo!?) I dok bi nošenje uniforme trebalo da bude lep čin, osećaj da smo svi jednaki i da u istoj meri možemo doprineti ovom svetu, mi se vraćamo istoriji – i to onom ne tako lepom delu – potlačenosti, u doba kada je jedina uloga žene bila da se pokaže kao dobra domaćica i majka. Upravo u toj činjenici leži ironija – dok devojčice idu u školu kako bi se obrazovale i uživale u polnoj ravnopravnosti koju je doneo 20. vek, mi uvodimo kecelje kako bismo ih podsetili na doba u kome je varjača igrala glavnu ulogu.
Sve u svemu, sputavamo decu uniformama jer nam se ne dopada to što deca umeju da budu okrutna jedna prema drugoj na osnovu finansijske situacije i pravimo novu okrutnost, nove podele (na osnovu obuće, mobilnih telefona, škole koju pohađaju, boje kose...)
Razlozi koje tabor za đačke bluze i kecelje uključuje jesu smanjenje vidljive ekonomske i socijalne razlike među đacima, jačanje saradnje i timskog rada među učenicima, podsticanje poštovanja zajedničkog kodeksa ponašanja, podizanje nivoa ozbiljnosti i discipline, ali ja se ne slažem. Zato pružam nekoliko razloga protiv: gušenje ličnog stila, suzbijanje ličnog izražavanja učenika sa stvaranjem prividne slike jednakosti koja dete ne priprema za život. Na kraju, ako su svi učenici isti, kako će naučiti da prihvate različite od sebe? Kako će izvući određene pouke o životu? Kako će naučiti da se izražavaju i imaju prava na svoje mišljenje? Kako će razviti svoju ličnost kao pojedinci i shvatiti da je ona važnija od kolektivne ličnosti?
Iz svega priloženog, smatram da bi uvođenje uniforme u naše škole donelo daleko više štete nego koristi. Šta vi mislite?
FOTO: Chitalnya
