FOTO: The ABC
Ponekad se pitam da li mogu da utičem na neke stvari, da ih promenim, barem malo... Nedavno sam gledao film „Uzdizanje Mahatme“ (The Making of the Mahatma) i izdvojiću deo dijaloga između Mahatme Gandija i gospodina Abdulaha, koji je za mene bio vrlo inspirativan, kao i sam film.
Vidim da vam put smeta.
Zašto? Vama ne smeta? Gandi, mnoge stvari nam smetaju, ali vlada jednostavno ne mari.
Živim sa engleskom damom. Njena ulica je vrlo čista.
Naravno. Opština čisti te ulice (ulice gde žive Englezi), samo naše ne čiste.
Zašto? Ne plaćate takse (poreze)?
Naravno da plaćamo. Ali i dalje ne žele da čiste naše ulice.
Onda treba to sami da uradimo.
Mislim da pouka iz dijaloga može mnogo, nama studentima, da kaže. Pre svega da treba da se sami pobrinemo za sebe, ako već neko drugi ne brine o nama... a ne brine.
Pošto ne brinu, šta nam je činiti? Rekao bih da nam je, za početak, potrebno više zainteresovanosti za naš status, za dešavanja koja direktno ili indirektno utiču na nas. Zatim bi trebalo više da se povezujemo, da komuniciramo sa studentima sa drugih fakulteta, da razmenjujemo iskustva i zapažanja. Ne mora to biti privilegija samo izabranih studentskih predstavnika.
Nedavno je objavljeno da je Senat Univerziteta u Beogradu glasao za predlog o četiri ispitna roka u toku školske godine, a zapravo je podloga napravljena u oktobru 2014. godine izmenom i dopunom Zakona o visokom obrazovanju. Zatim, već neko vreme se priča o smanjenju broja rokova i povećanju poena za budžet, ali uvek delujemo tek kada bude „5 do 12“ ili što je još češće, kada već bude kasno.
Koga kriviti za to? Možemo svaljivati krivicu na zvanične predstavnike studenata, na fakultete, na Ministarstvo i na koga sve ne, to je najlakše. Postavlja se pitanje da li smo mi, studenti, na individualnom nivou uradili sve što je u našoj moći da bismo zaštitili svoje interese, kakvi god oni bili? Ja bih rekao da nismo. Stoga... Krivi smo mi.
Najpre bi trebalo da se zapitamo kakave fakultete želimo. Zatim da dobro razmislimo da li da se školujemo za inostranstvo ili za naše potrebe? Hoćemo li kvazi Bolonju, pravu Bolonju ili neki drugi sistem? Za šta služi diploma, kao ukras ili kao potvrda znanja? Šta zapravo želimo? Ovo su neka pitanja na koja bi trebalo dati odgovor. Kada ih damo, onda treba da istrajemo u njihovom sprovođenju kroz zvanične studentske organizacije.
Ne govorim da smo isključivi krivci. To bi bilo naivno. Ali pošto nismo uređeno i svesno društvo, logično mi je da svesnost i želju za uređenim sistemom tražimo kod budućih akademskih građana, jer ćemo za 10 godina uticati na oblikovanje društva. Bolje rečeno, ko ostane u Srbiji.
Završiću citatom iz intervjua, objavljenog na sajtu Moj Novi Sad, sa glumcem Radoslavom Raletom Milenkovićem: „Odgovornost je na onima koji bi narod trebalo da opismene. U svetu su takođe jednom bili nepismeni, ali su se opismenili. Ne mora čovek da bude Noam Čomski da bi ukapirao da, kad ti ne znaš, ja tobom lakše manipulišem. Kad ne znaš da čitaš, ja mogu da te lažem šta tu piše. Ja bih dao sva pozorišta za neki dobar sistem školovanja…“
To je naša dužnost.
Mislim, dakle postojim.
