FOTO: Iz privatne arhive S. Milošević
Sandra Milošević, mlada i telentovana muzička umetnica, još kao mala je na rame okačila prvu malu harmoniku. Vežbala je uporno, preslušavala naše muzičko nasleđe, osvrtala se na kritike, slušala savete, a već na polovini svog umetničkog puta, kaže za iSerbia da joj je harmonika postala profesionalni hobi i da istrajava na putu da izgradi svoj stil.
Harmonika kao „profesionalni hobi“
Za harmoniku se govori da je muški instrument. Kako su reagovali Vaši roditelji kada ste im rekli da želite da svirate harmoniku?
Otac mi je kupio harmoniku kada sam imala tri godine. Naravno, igračku. Roditelji nisu ni slutili da će to biti ljubav na prvi pogled i da se neću odvajati od nje. Kasnije su podržali moju želju da sviram, ali srećom otac koji je godinama prisutan u folkloru ukazao mi je na to da sviranje harmonike otvara veliki broj mogućnosti i da nije samo svadbarski instrument, kako u našoj zemlji inače vlada mišljenje.
Savetovao me je da sviram u nekom kulturno-umetničkom društvu sa kojim ću da proputujem svetom, upoznam nove kulture i tradicije, gde ću da se družim i da budem u jednoj zdravoj sredini. Poslušala sam ga i sada posle 13 godina folklornog staža i brojnih turneja po celoj Evropi, Americi, pa čak i Africi, mogu reći da je to bio jedan od najdragocenijih saveta koji su mi dali roditelji.
Sandra kao muzička podrška u Kulturno - umetničkom društvu Boleč
Kako i kada je počelo Vaše ozbiljnije druženje sa harmonikom?
Iako je harmonika prisutna u mom životu od ranog detinjstva, ozbiljnije druženje sa ovim divnim instrumentom počelo je oko moje 14. godine kada sam krenula na privatne časove. Međutim, pravo interesovanje i želja da se iskreno posvetim muzici usledili su tek po završetku srednje škole kada me je otac, po preporuci prijatelja muzičara, odveo na usavršavanje kod Vlade Panovića. Do tada niko nije ozbiljno shvatao moju želju za sviranjem. Roditelji su mi uvek govorili da je škola na prvom mestu, pa je tako i sviranje harmonike bilo hobi. Kasnije sam kod Vlade sistematski pristupila savladavanju ovog instrumenta, pa mi je harmonika postala, kako u šali često kažem, „profesionalni hobi“.
Na koji način su Vam saveti iskusnih harmonikaša pomogli da istrajete na Vašem putu?
Moram priznati da nije bilo mnogo saveta, uglavnom su bile kritike. Pozitivne su mi davale volju da nastavim sa radom, a negativne terale da istrajem i budem upornija. Kada sam krenula na časove kod Vlade Panovića, otkrila sam da je naša muzička baština bunar bez dna. Narodni orkestar RTS-a kojim je tada rukovodio Ljubiša Pavković bio je, u nedostatku škole za narodnu muziku, jedini pravac koji je trebalo pratiti i od koga se mogla učiti naša muzička tradicija, a tako je i danas. Ja sam išla na svaki njihov koncert, koji se održavao, uglavnom, na Kolarčevom univerzitetu, i diktafonom snimala njihove interpretacije jer tu muziku niste mogli čuti u medijima.
Kasnije sam preslušavala te pesme i kola i na taj način bogatila svoje znanje. Oni su me usmerili, možda i nesvesno, na jedan nov, nimalo lak put za koji još uvek ne znam gde će me odvesti. Na tom putu upoznala sam harmoniku u drugom svetlu, susrela se sa raznim muzičkim stilovima i odabrala onaj koji mi najviše prija. Ipak, ono što sam do sada videla, naučila i iskusila govori mi da idem u pravom smeru. Verovatno me čeka još mnogo raskrsnica, ali se nadam da ću i dalje birati pravu putanju i istrajati do kraja.
Na jednom internacionalnom festivalu, „Radojkino kolo” koje je Sandra izvela oduševilo je publiku. Radojka Živković je svojom harmonikom ostavila dubok trag u srpskom muzičkom stvaralaštvu. Put koji je ona stvorila naterao je Sandru da istražuje kako bi izgradila svoj stil.
Na Vašem repertoaru nalaze se kola Radojke Živković. Koliko je njeno stvaralaštvo uticalo na Vas?
Radojka Živković je bila velika umetnica. Imala je prepoznatljiv stil sviranja, jednu posebnu mekoću i slatkoću u interpretaciji. Ponosna sam na to kada me ljudi uporede sa njom, verovatno prepoznaju žensku senzualnost u sviranju koja se razlikuje od muških emocija. Ipak, ja stalno napominjem da je Radojka bila jedinstvena, a ja se trudim da izgradim svoj stil. Kada sam se ozbiljnije posvetila muzici, počela sam da posmatram našu muzičku tradiciju na jedan drugačiji način - umetnički. Slušala sam vokalne i instrumentalne soliste Radio Beograda i shvatila koliko su nam prelepih melodija ostavili u amanet. Tada sam odlučila da na svojim nastupima najviše sviram instrumentale onih pesama i kola koje danas retko ko svira.
Želela sam da stariju generaciju podsetim, a mlađoj populaciji ukažem, na lepotu naše muzičke baštine. Tako sam i snimila nekoliko kola Radojke Živković, Save Jeremića, Miroslava Stojanovića, Milije Spasojevića, a na mom repertoaru, kada je u pitanju srpski melos, neizostavne su i kompozicije Mije Krnjevca, Buce Jovanovića, Tomice Miljića i drugih umetnika.
Za svoju umetnost dobili ste nekoliko nagrada. Možete li pomenuti neke?
Nagrade su mi drage, ali mi nisu satisfakcija. Oduvek sam govorila da je aplauz publike, njihov osmeh ili poneka suza dok im sviram najveće priznanje koje mogu da dobijem. Ako vas publika prihvati, znači da je vaš trud imao smisla, a mene publika prihvata gde god da se pojavim sa harmonikom. To mi veoma prija.
Što se tiče nagrada, na „Festivalu folklornih ansambala“ 2003. godine osvojila sam prvo mesto kao solista na harmonici; na Internacionalnom festivalu muzike u Beču 2005. godine „Zlatnu krunu” za najbolje instrumentalno izvođenje; godine 2008. proglašena sam za najboljeg mladog instrumentalistu na „Internacionalnom Etno Festivalu“ održanom u Novom Sadu, a 2009. godine dobila sam specijalno priznanje „Kulturni biser Srbije“ za negovanje i očuvanje izvorne narodne muzike.
Kopanje po „bunaru bez dna“
Pored harmonika, Sandra ima još jednu profesiju: završila je Fakultet za kulturu i medije, što je postaklo da istražuje o narodnom muzičkom stvaralaštvu i pripremi nekoliko značajnih emisija na RTS-u. Te emisije su ostale upamćene, ali na žalost pre nekoliko dana RTS je doneo odluku da za ovakve emisije u narednoj programskoj šemi više neće biti mesta.
Pre nekoliko godina pokrenuli ste prvu emisiju na RTS-u, kako danas gledate na njen značaj?
Kada sam 2009. godine realizovala prvu emisiju Škola narodne muzike, koja je bila posvećena jubileju 75 godina Narodnog orkestra RTS-a, dobila sam mnogo pozitivnih komentara i na moje veliko zadovoljstvo emisija je reprizirana četiri puta na zahtev gledalaca. Mislim da tada nisam ni bila svesna u šta sam se upustila. Takva emisija zahtevala je prethodno istraživanje istorijata orkestra, prikupljanje arhive, snimanje petnaestoro učesnika i realizaciju sa montažerom, što nije nimalo lak posao, s obzirom na to da o toj temi nije postojao nikakav dokument. Gledajući je sada, posle šest godina, mislim da sam na samom početku postavila standard za sve svoje buduće emisije.
Na snimanju emisije „Dok je sveta i veka", Sandra Milošević i Jordan Nikolić
Danas se prepričavaju Vaše emisije o velikanima naše izvorne muzike. Opišite nam kako je počeo taj projekat?
Kao student Fakulteta za kulturu i medije, 2008. godine počela sam da volontiram u Redakciji za istorografiju Televizije Beograd. Posle godinu dana izučavanja redakcijskih i produkcijskih poslova, na predlog tadašnje urednice Bojane Andrić, realizovala sam prvu emisiju posvećenu istorijatu Narodnog orkestra. Nakon njenog uspeha, uvidela sam da našem narodu nedostaju takve emisije. Počela sam sa mnogo entuzijazma i ljubavi da realizujem seriju Dok je sveta i veka, posvećenu pevačima i muzičarima Radio Beograda – velikanima naše narodne muzike, koja se emitovala u okviru ciklusa Trezor. Poznato je da iza svakog uspešnog projekta stoji timski rad, tako i ja bez svojih kolega sigurno ne bih uspela u ostvarivanju ove ideje.
Sandra i KUD Boleč
Uradili ste emisije sa mnogim značajnim umetnicima. Da li Vam je neko posebno ostao u sećanju?
Do danas je emitovano 40 jednosatnih emisija na koje sam veoma ponosna. Ljubivoje Vidosavljević, Branko Belobrk, Nada Vodeničar, Ismet Krcić, Dubravka Nešović, Nikola Karović, Braća Bajić, Petar Tanasijević, samo su neki od umetnika koje sam upoznala i o njima pravila emisije. Takođe, u okviru serije emitovali smo i sećanja na one koji više nisu među nama, poput Vlastimira Pavlovića Carevca, Radojke i Tineta Živkovića, Vukašina Jevtića, Radmile Dimić, Zore Drempetić, Ksenije Cicvarić, Dragiše Nedovića i drugih.
Ne mogu nikoga da izdvojim. Svi su posebni, ali im je zajedničko veliko poštovanje prema našoj muzičkoj baštini, prema svojim kolegama, a pre svega prema Radio Beogradu za koji tvrde da je bio hram muzičke kulture. Sa većinom sam i dalje u kontaktu i izuzetna mi je čast što mene doživljavaju kao blisku osobu.
Insert iz emisije „Dok je sveta i veka" posvećena Ismetu Krciću
Pre nekoliko dana sve nas je iznenadila vest da se emisije više neće snimati. Možete li nam reći šta je razlog? Planirate li da nastavite Vašu misiju? Na koji način?
Iskreno, ne mogu da vam kažem koji je razlog jer ni meni nije poznat. Jednostavno mi nisu produžili ugovor. Da li moji urednici nisu podržali moj rad ili rukovodstvo smatra da im takve emisije nisu potrebne, ja ne znam. Znam samo da se serija „Dok je sveta i veka“ do daljeg neće snimati. Ipak, ja neću odustati od ideje da se borim za očuvanje nacionalnog melosa. Kad god se ukaže prilika pisaću o muzičkoj baštini, i u štampanim medijima i na društvenim mrežama, a zasigurno neću odustati ni od televizijskih emisija.
Ukoliko ne nađem zajednički jezik sa RTS-om, nadam se da će neka druga televizijska kuća imati više sluha za našu muzičku tradiciju. Jedno je sigurno, dokle god budem svirala, na mom repertoaru će biti izvorna muzika, kao i ona komponovana u narodnom duhu. Ljubav prema muzičkom nasleđu ne mogu da mi ukinu!
Marko, večiti borac za kreativnu slobodu reči i folklorne tradicije.
Pročitajte i:
Kako Idimum čuva izvorne korene?
Niko nije ostvario snove iz prvog pokušaja!
Nada i Veljko:Šesnaestogodišnji virtuozi
