Preveo: Miroslav Kiš
FOTO: Samozamlade
Zelena stvar
Apsint, zeleni liker poznat po svojim halucinogenim dejstvima i popularan zbog svoje povezanosti sa legendarnim autorima i umetnicima, bio je zabranjen tokom velikog dela prošlog veka. (Goran Hekler/Alamy)
Živahno slikarstvo
Konzumer apsinta (1859) Edvarda Mana je označio početak era apsinta. Bio je odbijen od strane Pariskog Salona, sa samo Delakroevim glasom za. (Alamy)
Mešovitost i moralnost
Apsint je uzrokovao pomešana osećanja među umetnicima i piscima koji su ga prikazivali. Čaša Apsinta Edgara Dega prikazuje ženu mrzovoljnu zbog pića. (Umetnička Arhiva/Alamy)
Bajka
Australijska pop zvezda Kajli Minog je izvela personifikaciju apsinta, „Zelena Vila“, u Baz Lahramanovom ostvarenju „Mulan ruž“, krajem 20. veka. (20th Century Fox)
Ono što je staro novo je
Lahramanovo preuzimanje „Zelene Vile“ je imalo svoje korene u Albert Majgnanovom slikarstvu Zelene muze iz 1985, koji je takođe personifikovao apsint kao živahnu mladu ženu. (Wikimedia Commons)
Demon u boci
Vinsent Van Gog je naslikao „Mrtvu Prirodu sa Apsintom“ 1887. Neki smatraju da je piće izazvalo da poznati slikar odseče sebi uho i da je bilo inspiracija za živopisno zelenilo u njegovom radu. (Wikimedia Commons)
Zeleni period
Pikasov „Konzumer Alkohola“ je izgradilo Edgar Degovo slikarstvo. Halucinacije i izobličenosti pripisane piću su iskazani u iskrivljenom telu subjekta. (Corbis)
Razvodnjeni
Piće se često pripremalo u fontani ili sipalo preko šećernih kocki koje su u kašičici postavljene na vrhu čaše kako bi umanjile gorak ukus ovog pića. (Wikimedia Commons)
Istrajni duh
Opasnost apsinta podgreva svoj kulturni odjek. Muzički video Franc-a Ocean-a je pokazao da piće i dalje ima halucinogenu snagu u 21. veku. (Def Jam)
Duh je bio neobična muza iz 1859, kada je „Konzumer Apsinta“ Edvarda Manea šokirao godišnji Pariski Salon, do 1914, kada je Pablo Pikaso stvorio svoju oslikanu bronzanu skulpturu, „Čaša Apsinta“. Tokom Lepe Epohe, Zelena Vila, nazvana po svojoj karakterističnoj boji, bila je piće po izboru velikog broja pisaca i umetnika u Parizu, tako da je 5 sati popodne bilo nazvano Zeleni sat, srećan sat kada kafići bivaju ispunjeni konzumerima koji sede držeći čaše sa zelenim likerom.
Apsint je učvršćivao ili uništavao prijateljstva, i kreirao vizije države iz snova, koje su se filtrirale u umetnički posao. On je oblikovao simbolizam, nadrealizam, modernizam, impresionizam, postimpresionizam i kubizam. Desetine umetnika su uzeli konzumere apsinta za svoje teme i ritualne rekvizite: čašu, prorezanu kašiku, kocke šećera (šećer je ublažavao gorak zalogaj jeftinih brendova) i hladnu vodu koja kaplje u fontanama da bi ublažila liker.
Apsint, konceptualno, nije bio kao drugi lekoviti biljni preparati (vermut, nemački izraz za pelin, između ostalog). Njegov slatkasti ukus potiče od komorača i anisa. Ovo je bio aperitiv sposoban da izazove gubitak sećanja, gubitak svesti, halucinacije i bizarno ponašanje. Savremena analiza pokazuje da je hemikalija tujon u pelinu bila prisutna u minornim količinama, tako da je malo verovatno da može prouzrokovati ikakav psiho-aktivni efekat. Mnogo je verovatnije da je oštećenje nastalo usled teškog trovanja alkoholom, i to usled ispijanja 12 do 20 čašica dnevno. Ipak, nijedan zaključak nije konačan.
FOTO: Maksimalno
Muze u boci
Rembo, Bodler, Pol Verner, Emil Zola, Alfred Žari i Oskar Vajld su bili uvrćteni u desetak pisaca koji su bili ozloglašeni konzumeri apsinta. Žari je insistirao na ispijanju svog apsinta ispravno. Bodler je uz apsint uzimao laudanum i opijum. Rembo je kombinovao sa hašišem. Oni su pisali o zavisnosti koja prati konzumiranje apsinta, kao i njegov efekat na kreativni proces, postavljajući svoju umetnost u krug dela nastalih pod uticajem apsinta.
U poemi „Otrov“, svog izdanja „Cveće Zla“ iz 1857, Bodler je rangirao apsint iznad vina i opijuma: „Ni vino ni opijum ne predstavljaju otrov tako jak da mogu dušu tako oplemeniti, a snove pogurati kao ispijanje tih prelepih zelenih mehurića“.
Edmund Vajt beleži u svojoj pesničkoj biografiji da je Rembo, koji je “video poeziju kao alhemijski način menjanja svesti”, video apsint kao umetnički alat. Remboov manifest je bio „nedvosmislen“ On je izjavio da pesnik „pretvara sebe u vidovnjaka kroz duge, čudesne i racionalne poremećaje svih čula“, Apsint, sa svojim halucinogenim dejstvima, samo to je i mogao da postigne.
Gi de Mopasan se topio u ovom piću, kao što su i likovi u mnogim njegovim kratkim pričama. Njegovu nastranu „Noć u Parizu“ karakteriše provincijalni notar koji pozivom mami na zabavu u studio priznatog slikara. On pije toliko apsinta da pokušava da igra valcer sa stolicom i potom pada na zemlju. Od tog trenutka on zaboravlja sve i budi se nag u tuđem krevetu.
Savremenici su izjavili da apsint skraćuje život Bodlera, Žarija i pesnika Alfreda de Museta, između ostalih. Moguće je da je čak izazvao odsecanje uha Vinsenta Van Goga. Okrivljen za izazivanje psihoze, čak i ubistva, od 1915. apsint je bio zabranjen u Francuskoj, Švajcarskoj i SAD-u, kao i u većem delu Evrope.
FOTO: Samozamlade
Kulturni Mamurluk
Zelena Vila je izbledela kao kulturni uticaj tokom velikog dela 20. veka i zamenjena je koktelima, martinijima i, 1960-ih, nizom drugih droga koje kontrolišu um. Ipak, bilo je povremenih odjeka njegove moći, uglavnom nostalgičnih.
Ernest Hemingvej je pijuckao zelenu Vilu u Španiji 1920-ih kao novinar, i kasnije, tokom španskog građanskog rata. Njegov lik Đejk Barns se teši apsintom nakon što Lejdi Bret beži sa toreadorom u „Sunce se Takođe Rađa“. U „Za kime zvona zvone“, Robert Džordan donosi sa sobom kantinu stvari. U „Smrt popodne“ Hemingvej objašnjava zaustavljanje bitke bikova, jer on to nije mogao da uradi bolje“, osim posle ispijanja 3 ili 4 apsinta, koji su, dok su potpalili moju hrabrost, blago iskrivili moje reflekse.
Hemingvej je čak izumeo „Smrt popodne koktel“ za knjigu popularnih pića: „Sipaj jednu malu čašu apsinta u čašu šampanjca. Dodaj sleđen šampanjac dok ne dostigne odgovarajuću opalescentnu mlečnost. Pij tri do pet ovakvih polako“.
U kasnom 20. veku, apsint je postala dekadentna referentna tačka među novom generacijom pisaca, sa sedištem u kasnijim bohemijskim gradovima, kao što su San Francisko i Novi Orleans.
„Apsint je karakterisao moje grlo svojim ukusom, delimično ljut, delimično slatkast, delimično truo“, napisao je prerano sazreli horor pisac iz Nju Orleansa Popi Z. Brajt u priči iz 1989, „Njegova usta će okusiti apsint“. Pripovedač i njegov dečko, iznureni pljačkaši grobova, su pronašli više od pedeset boca, za sada, zabranjenog likera, zapečaćenog u porodičnoj grobnici u Nju Orleansu. Sve do kraja, pripovedač mašta o svom prvom gorkom poljupcu sa duhom iz groba.
I dalje videti zeleno
"Današnji apsint je jezik svakog pića koji izoštrava čula", kaže Lens Vinters, majstor viskija i vlasnik St. George Spirits, koji je i prvi ponudio legalan apsint u SAD-u krajem 2007. godine.
„Mom umu, apsint dodaje tračak mističnog, dodir natprirodnog – kvalitete koje ja volim u piću tu i tamo, kaže Rouzi Šaap, kolumnista pića New York Times-a. Ona preporučuje konzumiranje apsinta sa nečim lakšim. Njen savremeni apsint koktel je Fascinator - dve trećine džin, jedna trećina suvog vermuta, dva prstohvata apsinta i jedan list nane.
U današnjim književnim krugovima, apsint je više zanimacija nego muza - pojavljujući se kao hipster koktel na zabavama plasiranja tematskih knjiga. Sada široko dostupan, u verzijama od nedavno napravljenih do 10.000 dolara skupe vintidž boce Pernod Filsa, ovo piće postaje samo još jedna popularna kulturna referenca, pojavljujući se u epizodi „Pobesnelog Maksa“, kao potpisani brend Merilin Monro, kao „Mansinthe“, ali i inspiracija za bezbroj recepata za piće (od kojih mnogi koriste apsint kao sredstvo za ispiranje, a ne kao ozbiljan sastojak). Čak možete kupiti Apsint razblaživač aplikaciju za svoj pametni telefon.
Kao sastojak dodat koktelu, književna referenca za apsint danas dodaje dašak atmosfere, podsetnik na provokativne pisce, koji su pisali u iskrivljenim formama Divne epohe, a taj duh zaista može da inspiriše.
IZVOR: BBC
Miroslav je večiti avanturista, pozitivan mladić koji voli da putuje i upoznaje nove gradove i ljude i kasnije ih nosi u srcu sa sobom.
Ovaj tekst nastao je našom željom da mladi koji žele da se oprobaju u prevođenju tekstova to iskustvo steknu i unaprede kod nas. Ukoliko želiš da budeš prevodilac u našem mladom timu CV uz jedan prevedeni tekst, sa izvornim, pošalji na prevodilacka@iserbia.rs sa naznakom Prijava/Prevodilac. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih članova vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
