Počela je sezona godišnjih odmora. Zvuči sarkastično (ipak je, jel'te, odmor), ali idealan period za razmišljanje o problemima sa kojima se susrećemo pre i posle godišnjeg odmora po pitanju naše produktivnosti.
Današnji mlad i uspešan čovek je najvećim delom čovek od karijere. Spreman je da radi i prekovremeno, da daje poslednje atome svoje snage u obavljanju posla i to bi, ukoliko je dovoljno ambiciozan i motivisan, išlo tako u nedogled da mu njegov organizam ne šalje izvesne signale. „Stop! Stani, teško mi je, treba mi pauza!“, opominje vas on na sebi svojstven način. Deluje kao da ima smisla ona čuvena o punjenju baterija. Koliko je zaista potrebno napuniti svoje baterije, a opet, ne dozvoliti da se one previše napune i stoga, pokvare?
Godišnji odmori su, ako mene pitate, odlično osmišljena ideja! To ne kažem samo zato što volim zapljuskivanje talasa dok se sunčam na peskovitoj plaži i ostavljam stres, napor i probleme za neku drugu priliku, što ne znači da ne utiče i to na moju izjavu, ali ne mislim sada na to. Godišnji odmor je odlična prva pomoć za današnjeg čoveka koji se mnogo troši, ali ima taj problem što se i previše troši. Ovo trošenje sopstvene snage na radnom mestu uopšte nije nužno. To je posledica nedostatka znanja o tome kako da svoj posao zaista obavljamo pravilno. Mi možda znamo kako da završimo projekat, da održimo govor, naučimo lekciju, ali ne znamo kako da koristimo glavnom aktera u tom poslu – sebe. Važno je koliko smo svesni sebe dok radimo. Možda će vaš odgovor biti da obavljanjem posla ste zapravo veoma svesni sebe zato što radite ono što volite ili ono što vam donosi zaradu za neko bolje sutra, koje ćete, opet, obezbediti sebi, ali šta je sa onim vašim sadašnjim Ja?
Opet vi – tu je godišnji odmor, čisto malo da se dopune baterije, pa onda Jovo na novo, do neke sledeće prilike za predah. Upravo time i otežavamo sebi povratak na posao nakon godišnjeg odmora. Tokom cele godine naporno radimo i kada dođe vreme odmora, mi smo na izmaku snage. Onda negde otputujemo ili ostanemo kod kuće, kako god, a taj period provedemo u, bukvalno, najvećem lenčarenju. To se tako fino osladi da nakon dve nedelje imamo osećaj da naš organizam prosto odbija da se vrati na posao i po povratku na isti nam je potrebna čitava večnost da postanemo produktivni. Zašto masovno patimo od ovog sindroma?
Postoje dva razloga: Prvi je taj da, kao što sam navela, previše iscrpljivanja dozvoljavamo sebi u tempu današnjeg vremena da nam na odmoru jedino preostaje da se potpuno predamo hedonizmu.
Drugo, naš mozak je naviknut da bude istreniran. Već posle nekoliko dana obavljanja iste radnje, on se privikava na to i našem organizmu šalje signale da je ta radnja prihvaćena kao nešto uobičajeno. Stoga, nakon dve nedelje konstantnog odmora, naviknuti smo na to, mozak nam se, što bi se reklo, olenjio (odnosno, prihvatio novog ritma) i povratak na posao je za njega nešto naglo i novo, za šta će mu opet trebati neko vreme da se privikne.
Stoga, veoma je važno da svoje baterije dopunjujemo svako malo, a ne samo jednom godišnje. Bitno je napraviti balans između posla i vremena za sebe. Tako ćemo izbeći da se, kada dođe vreme godišnjih odmora, ne bacimo na tu ležaljku i pustimo korenje u njoj, već ćemo zaista uživati u odmoru zbog lepih predela, vremena za prijatelje, porodicu, a ne zbog vapaja našeg organizma. Istovremeno, kao takvi, nećemo mozak previše poslati na pašu, jer za tim neće ni biti prevelike potrebe, a on će umesto nove rutine dobiti odličan podsticaj za nove radne pobede.
