Autor: Aleksa Jovanović

Jovana Ružičić ima ideje od kojih ne odustaje. Iako su vrata onih koji mogu da pomognu i doprinesu, često zatvorena, to za nju ne predstavlja povod za povlačenje. Naprotiv, njene reči, argumenti, projekti i kreativnost su najglasnije „zvono na vratima“. Osnivajući neformalnu grupu "Repats Serbia", dala je dokaz svima da inicijativa može pokrenuti ljude, može ih povezati i udružiti. U pitanju je grupa koja okuplja visokoobrazovane ljude koji su se školovali i radili u inostranstvu ali na kraju odlučili da je Srbija mesto odakle žele da nastave stari ili počnu sasvim novi život. A nove živote dugujemo mamama, pa tako Jovana Ružičić još jednom pokazuje da ima istančan osećaj za detetkovanje problema i prepreka našeg društva. Osnaživanje mama kroz edukaciju, umreživanje, zaštitu prava i promociju zdravog i aktivnog života, je naredni cilj koji stoji kao izazov pred našom sagovornicom, izazov koji crpi i zahteva posvećenost, predanost i upornost, izazov za koji je spremna da bori.

Imate impresivno radno i životno iskustvo, na koju stavku iz svoje biografije ste naponosnoji?

Najviše sam ponosna na činjenicu da postoji vrlo malo mesta na svetu gde nemam prijatelje. Takođe sam vrlo ponosna što nikada nisam pravila kompromise sa svojim životnim vrednostima.

"Centar za mame" je nešto čemu ste najposvećeniji u poslednje vreme. Koliko ste zadovoljni realizacijom te ideje u našoj zemlji?

"Centar za mame" je nezavisna i neprofitna organizacija koju sam pokrenula sa ciljem da osnažim mame u Srbiji. Mame ćemo osnaživati kroz edukaciju, umrežavanje, zaštitu prava zagarantovanih zakonom o radu i kroz promovisanje zdravog i aktivnog života. Želim da živim u Srbiji gde se trudnice ne otpuštaju, gde mame nisu diskriminisane na poslu, gde su umrežene i osnažene da se izbore za svoja prava i gde su svesne prednosti zdravog i aktivnog života, i to je ono što me je motivisalo da pokrenem ovu organizaciju. Kako organizaciju pokrećem sama i, za sada, bez budžeta , a kako moram da radim posao od koga živim, stvari idu na trenutke sporije nego što bih želela. Ipak, daleko od toga da nemam podršku. U julu i avgustu, u saradnji sa Fitness centrom Green Zone, organizujemo besplatne vežbe i radionice za mame na Kalemegdanu. Od jeseni, uz saradnju sa pravnom klinikom Univerziteta Union, počinjemo sa besplatnim pravnim savetovanjem mama o zakonu o radu. Pripremni period potreban da se stigne do ovde gde smo sada je potrajao poprilično dugo, kao što će i dugo vremena proći dok ne dođemo tamo gde želim da budemo. Svesna sam činjenice da se svaki uspeh preko noći planira 20 godina, ali ja sam vredna, radna i strpljiva.


Šta je veći izazov, osvestiti žene ili izboriti se sa predrasudama i birokratijom?

Kako sam sada tek na početku rada sa "Centrom za mame", teško mi je da odgovorim na ovo pitanje. Pretpostavljam da će i jedno i drugo biti izazov, jer od kako sam se vratila primećujem da su ljudi u Srbiji izgubili osećaj da će se njihov glas čuti. U vreme kada sam ja ovde živela, a to su bile one grozne devedesete, to je ipak bilo drugačije. Želim da radim na tome da se to promeni.

Nakon jedanaest godina školovanja i rada u inostranstvu, odlučili ste da živite i radite u Beogradu i to posao koji je dinamičan i zahteva komunikaciju i odnos sa velikim brojem ljudi. Koliko su ti ljudi drugačiji od onih iz Amerike (po svojim veštinama i odnosu prema poslu) i kako biste ocenili poslovnu kulturu u našoj zemlji?

Ljudi su ljudi – svuda ih ima sjajnih i manje sjajnih. Mislim da u Srbiji ima puno vrednih i radnih ljudi, ali mislim da je naš odnos prema poslu, u većini firmi, problematičan. Jedan od primera ovoga je činjenica da je kod nas veliki deo upravljačkog kadra na svojim pozicijama ne zbog svog znanja, već zbog stranačkog pripadanja ili rodbinskih veza. Donosioci odluka, kod nas su najčešće prosečni ljudi (a često ni to), koji cene poslušnost, a ne inovativnost. Srbija je danas u poziciji u kojoj jeste, jer je dozvolila da procveta sistem koji neguje prosečnost. Za razvoj su nam potrebne nove ideje i novi pristupi, i tu vidim najveću korist od nas koji smo živeli po svetu i vratili se. Za razliku od Srbije, Amerika ceni uspeh i zna da podrži nove ideje i da stvori idealne uslove za rad ljudima koji su vizionari i koji omogućavaju dalji napredak cele zemlje.


Mislite li da je za mladog stručnjaka u Srbiji perspektivnije da pokrene sopstveni biznis ili da karijeru gradi u velikim kompanijama/institucijama, i zašto?

Mislim da je bitno da svi prepoznaju šta je to što njih pokreće i da na ovo pitanje odgovore sami, imajući to saznanje u vidu. Različiti ljudi žele različite stvari koje ih pokreću. Rad u velikoj kompaniji svakako ima svojih prednosti - sistem je uhodan, postoje jasno definisana pravila, zna se koji su sledeći koraci i plata, uglavnom, stiže redovno. Preduzetnički put je potpuno drugačiji i mislim da je u Srbiji, zemlji velikih turbulencija i teških naplata, to teži put. Ipak, to je put koji sam ja izabrala zato što mi dozvoljava kreativnost, ali i pristup poslu kakav smatram da treba da bude. Već više od godinu dana radim kao konsultantkinja za odnose sa javnošću, kroz svoju malu konsultantsku firmu. Postoje trenuci kada sve ide sjajno i kada se osećam kao da sam na vrhu sveta. Postoje i trenuci kada sanjam regularnu platu i kada se pitam kako ću sutra. Nije lako, ali u ovom trenutku mog života, ovo vidim kao pravi izbor.

Pohađanje seminara i konferencija se danas smatra jako važnim u poslovnom svetu. Mislite li da su oni zaista korisni za usavršavanje i sticanje novih veština ili je njihova primarna uloga da budu stavka u CV-u?

Mislim da su seminari i konferencije odličan način da se steknu nova znanja iz struke, kao i da se proširi krug kontakata. Pohađala sam puno seminara i konferencija, i svaki mi je dao po neku novu ideju, kao i interesantne kontakte sa novim ljudima. Do sada sam držala oko pedesetak seminara drugim ljudima i govorila na par konferencija, iz kojih sam takođe puno naučila i stekla interesantne kontake. Smatram ih izuzetno korisnim i bitnim delom celoživotnog učenja kome stremim.

Diplomirali ste novinarstvo i psihologiju na Florida Atlantic University a kasnije i magistrirali odnose sa javnošću na Michigan State University. Obrazovni sistem Srbije je drugačiji i često lišen multidisciplinarnog pristupa obrazovanju. U kom smeru bi, po Vašem mišljenju, trebalo da ide reforma istog?

Teško mi je da komentarišem naš obrazovni sistem kada nisam ovde studirala. U osnovnoj školi Drinki Pavlović sam veoma uživala, kao i u gimnaziji Sveti Sava koji sam pohađala pre nego što sam otišla u Ameriku da završim IV godinu srednje škole. Iz iskustva mojih prijatelja, zvuči mi kao da bi škole i univerziteti mogli da urade više da pripreme mlade za svet rada, kao i za njihove buduće karijere. Čini mi se da puno mladih bira nastavak školovanja bez dovoljno znanja, a to često može da rezultira karijerama koje nisu stvarno željene i gde se ne ostvaruju puni potencijali.

Da li ste češće nailazili na odobravanje ili odbijanje tokom realizacije svojih ideja? Da li mogu stav i mišljenje drugih da Vas demorališu ili navedu da odustanete?

Na sreću, nisam od onih ljudi kojima sve ide lako od ruke. Kažem na sreću, jer sam puno toga naučila usput, a bez tog znanja koje se dobija teškim radom koji dugo ne daje rezultate, je nemoguće uspeti. Ponosna sam na sve moje uspehe, ali i na to da sam do njih došla svojim radom i ne odustajanjem.
"Centar za mame", čije temelje sada postavljam, je ideja na kojoj radim bez gotovo ikakvog rezultata već godinu dana. Od originalne zamisli do danas, kada već mogu da kažem da imamo prve rezultate, su se neke stvari promenile. Ideja je ostala ista, ali realizacija je poprilično drugačija od inicijalno zamišljene. U poslednjih godinu dana sam naišla na toliko zatvorenih vrata, da mislim da sam zapanjila sve ljude koji me znaju mojom upornošću. Mnogo sam srećna što nisam odustala!


Da li biste radili posao koji nije u skladu sa Vašim senzibilitetom niti u njemu dolaze do izražaja Vaši kvaliteti i kreativnost, ali je dobro plaćen?

Na moju sreću, imala sam samo jedan posao koji odgovara ovom opisu. Ne samo da nije bio u skladu sa mojim senzibilitetom, nego nije bio ni u skladu sa mojim željama i prioritetima u tom trenutku. Pobegla sam čim sam imala priliku.


Koja su, po Vašem mišljenju, zanimanja 21. veka?

Mislim da ljudi sve manje sanjaju velike kuće i automobile, a sve više velika dela i osećaj da su učinili nešto dobro za širu zajednicu. Zanimanja 21. veka su ona koja će dozvoliti veću fleksibilnost i omogućiti svojim zaposlenima da iskoriste svoje talente za neke „veće“ stvari.


U uvodnom tekstu smo pomenuli da ste osnivač neformalne grupe „Repats Serbia“ čiji članovi, kojih ima preko 500, dele zajedničku nit – vrhunsko obrazovanje i odluka da se vrate u Srbiju. Kakve su njihove priče, iskustva i problemi sa kojima se susreću nakon povratka?

Iskustva su različita, kao i razlozi povratka. Rekla bih da se većina ljudi nije pokajala što se vratila, ali da bi većini značila neka vrsta sistemske podrške koja bi im olakšala povratak. Mnogima od nas problem predstavlja nostrifikacija diploma. Sadašnja procedura nostrifikacije traje jako dugo, košta puno para i radi se bez gotovo ikakvih standarda. Grupa i mesečna druženja koje organizujemo su nam svima podrška, ali i podstrek da se borimo dalje, zajedno.

Komentari

VESTI