Foto: Drukčiji.ba
Prevela: Tijana Mirić
Možda smatrate da ste izvrstan govornik. Verovatno ste u pravu, ali u praksi se ispostavlja da je teško pogoditi da li slušaoci uživaju u vašem govoru ili zamišljaju majmuna sa činelama. Iako niko ne zeva niti stalno gleda na sat dok vas sluša, ako je vaša priča nepodnošljivo dosadna, doći će do drugih nesvesnih gestova. Naučite da ih razlikujete.
Ljudska bića ne komuniciraju samo pomoću reči, već koriste i „gestove, položaj tela, osmeh, pogled i ponašanje, tj. sve ono što spada u neverbalnu komunikaciju. Odgovarajuća ekspresija ovih znakova, kao i njegova tačna interpretacija, garantuju veliki socijalni uspeh”, objašnjava Fernando Asor Lafanga, psiholog i direktor madridskog psihološkog centra Kabinet psihologije. „Ovaj paralelni jezik je odgovoran za to da li će sustret sa nekom osobom koju jedva poznajemo proći dobro ili loše. Ako obratimo pažnju, postaćemo svesni količine gestova, pokreta i blokada koje koristimo kada pričamo ili nam se obraćaju”, dodaje.
Telo govori glasno!
Često se potcenjuje moć ovih gestova iako reči čuvaju detalje. Prema istraživanju pod nazivom „Dekodiranje nesvesne komunikacije” Alberta Mehrabiana, akademika i profesora emeritusa psihologije na Univerzitetu u Californiji (SAD), reči čine samo 7% naše komunikacije. Prema ovoj studiji sprovedenoj šezdesetih godina prošlog veka, veći deo poruke čini jezik tela (nekih 55%), pa ton glasa (oko 38%).
Izgleda da su ovi procenti oborili mnogobrojna kasnija istraživanja. To potvrđuje i psiholog Flora Dejvis u svom delu „Neverbalna komunikacija” (Alianza Editorial) da loše korišćenje jezika tela znači „gubitak moćnog sredstva prenosa informacija i emocija”. Na isti način na koji želimo da sačuvamo možemo i da sakrijemo stvari za koje želimo da ostanu tajna. „Između 60% i 70% komunikacije vršimo pomoću tela, a ne rečima. Zato pokušaj da se izrazimo rečima zaslužuje veliku pažnju”, kaže psiholog Lizabet Rodrigez del Risko iz psihološke ordinacije Psiho-život u Saragosi.
Osmeh je dobar znak
Šta možemo da učinimo da bismo privukli pažnju svog slušaoca? Lafarga insistira na dve osnovne pretpostavke na osnovu kojih nas neko tretira. Prva je tema o kojoj se govori. Ona bi trebalo da bude motivator koji će prevazići prepreke između govornika i slušaoca. „Ako ne postoji spona kao sredstvo, dijalog neće ići, biće tenzije”.
Drugo, važno je da se svom sagovorniku obraćamo po imenu. Nakon što ga saslušamo u mozgu se aktiviraju delovi leve hemisfere koji su odgovorni za pažnju, kako u svojim brojnim istraživanjima navodi Denis P. Karmodi, profesor psihologije razvoja u Medicinskoj školi Rutgers Robert Vud Džonson (Rutgers Robert Wood Johnson, SAD).
Foto:PHOTOPIN
Rodrigez del Risko dodaje: „Trebalo bi da postoji povezanost između onoga što izražavamo i onoga što stvarno osećamo. U suprotnom, sabesednik će primetiti da se nešto dešava i izgubiće poverenje u našu poruku”. Za eksperta, osim korišćenja prijatne visine i mofikovanog tona glasa, važno je usvojiti opušteno držanje, gledati u oči slušaocu, ponekad se osmehnuti i dozvoliti mu da učestvuje u razgovoru sa ciljem da izmeni našu poruku i monolog pretvori u dijalog.
Ako funkcioniše, naš sagovornik će nam pokazati da ga zanima ono o čemu govorimo. „Nagnuće se telom napred, pogledaće nas direktno, klimnuti ili odmahnuti glavom. Takođe je moguće da će nam dodirnuti ruku ili rame, što je veoma dobar znak koji znači da se uključuje u razgovor sa nama - i onda će se sigurno češće osmehivati“, nastavlja.
Osmeh je osnovni vid neverbalne komunikacije, zarazan je i stvara osećaj empatije - omogućava povezanost sa drugima na planu emocija i senzacija. Razlog nalazimo u takozvanim neuronima-ogledalima koje je otkrio Đakomo Ricolati na Univerzitetu Parma u Italiji. Naučnik je 1996. otkrio da se u mozgu aktiviraju određeni neuroni kada vršimo neku aktivnost, kao i kada posmatramo nekog analizirajući ga. „Sistem ogledala te premešta sa jednog mesta na drugo. Osnova našeg socijalnog ponašanja je postojanje sposobnosti da saosećamo i pretpostavimo šta drugi misle“, pojašnjava specijalista.
Dodorivanje sata je loš znak
Kako će se naš sagovornik ponašati ako mu ono što pričamo smeta ili prestane da mu bude zanimljivo? Psiholog to ovako objašnjava: „Obično se veruje da naš sagovornik, ukoliko mu je razgovor dosadan, neće zevati ili se okretati da vidi šta se oko njega dešava, jer smo svi naučili da takve gestove ne pokazujemo da ne bismo ispali nevaspitani“.
Ipak postoje drugi pokreti koje je teško kontrolisati, a koji mogu pokazati neprijatnost ili nedostatak interesovanja za temu o kojoj je reč: „naslanjanje na naslon i udaljavanje od govornika, često gutanje, nabiranje čela, pročišćavanje grla, dodirivanje kose, igra sa sa nakitom ili satom, popravljanje odeće ili često pomeranje“.
Sada kada vidite da vaš slušalac počne da koristi ove gestove, znajte da je došao trenutak da promenite temu.
Izvor: El Pais
Veruj u sunce!
