... šta ćeš onda? Kada shvatiš da nisi ni ovde ni tamo ...

Autor: Aleksa Jovanović

Ležao sam u mraku sobe i mislio o nepravdi koju je bolest nanela mešajući se u utisak o Jerevanu, kada su se vrata otključala i svetlo upalilo. Ušao je mlad momak sa velikim backpack-om, po čijoj pojavi je bilo očigledno da je ceo dan proveo u putu. Došao da mi pokvari privatnost dvokrevetne sobe koju plaćam 7 eura. Dušmanin!

Primetivši da se ne osećam dobro, izvinio se na eventualnoj smetnji i dodao da će se zadržati samo jednu noć. Aura mu je odašiljala jednostavnost i finoću, ali ipak bih više voleo da se nije pojavio. Pitao sam ga kako se zove.

Huho

Kako?!

Huan Hose, a Huho je skraćenica pa me tako zovu.

Pozvao me je da mu se pridružim u kuhinji tokom pripremanja večere, ali rekao sam mu da nisam raspoložen i da ću ostati da odmaram. Kako usled izgubljene privatnosti nije imalo smisla da pokušavam da se uspavam, pa ponovo budim kada se on vrati u sobu, dohvatio sam telefon i počeo da se dopisujem sa jednim Jermencem sa kojim sam započeo komunikaciju preko sajta couchsurfing još dok sam bio u Beogradu. Dogovarali smo se da se upoznamo i malo družimo dok sam u Jerevanu, ali nakon što sam po dolasku u grad posredstvom istog sajta upoznao onu mladu porodicu iz štrokavog stana i narednog jutra se probudio bolestan, prestao sam da mislim o bilo čemu sem o svojoj muci i svi planovi o eventualnom upoznavanju lokalaca pali su u vodu. Nisam želeo da bilo ko upoznaje moju osakaćenu verziju, a posebno mi je bilo neprijatno da u takvom stanju budem nečiji gost, pa sam se držao samoće i hostela. Ipak, kada mi je napisao da se vraća iz grada i da prolazi blizu tačke gde sam smešten, odlučio sam da uložim mali napor, ponovo se obučem i izađem napolje kako bismo se sreli.

Pored trotoara bulevara pružao se nagib u vidu travnate parcele ispunjene klupicama i stepeništem sa obe strane. Svakodnevno sam tuda silazio i peo se, idući ka gradu i vraćajući se u hostel koji se nalazio iznad u jednom polukružnom sokaku. Ulične svetiljke u tom delu jedva da su postojale. Jermenac je usamljeno sedeo u mraku na klupici okrenut leđima, a kada sam mu prišao nije pokazao ni trunku od srdačnosti koju je demonstrirao tokom dopisivanja. Pretpostavio sam da se možda malko uvredio jer nisam ispoštovao inicijalni dogovor da se ranije upoznamo vadeći se na bolest. Osetio sam nešto osvetoljubivo u njegovom rezervisanom stavu i ujedno se iznenadio videvši koliko mu je pojava uživo prijatnija nego na slikama. Takva kombinacija utisaka nije mi išla u korist. Zbog modernog imidža, samopouzdanja u govoru i odličnog znanja engleskog, odudarao je od većine vizuelno skromnih i retro Jermena koje sam sretao na ulicama. Nosio je kvalitetnu sportsku garderobu, lepo je mirisao i iz kapuljače mu je virila sređena frizura. Kada sam ga pitao zašto nosi kapuljaču, odgovorio je Cause it’s too good. Nisam shvatio šta je time hteo da kaže, ali zvučalo mi je kul.

Ne obazirući se previše na njegovu distanciranost za koju do danas nisam siguran da li je bila konkretno reakcija na mene ili je inače odraz njegovog senzibiliteta, ponašao sam se opušteno i prisno kao da se dugo znamo. Detalji našeg susreta nisu bitni za ovu priču, koliko činjenica da je njegovo prisustvo bilo okidač da shvatim da mi interakcija sa ljudima bliskim po godinama i obrazovanju zapravo prija i pomaže da odgonetnem misli fokusirane na peh sa zdravljem koji nisam mogao sebi da oprostim. Da li sam pametno postupio izolujući se od svih? Nije sramota biti bolestan, zar ne? S ove tačke gledišta, voleo bih da sam više vremena u Jerevanu proveo sa ljudima koji ga poznaju mnogo bolje od mene i siguran sam da bih ga posredstvom zajedničkog vremena video kroz brojnije nijanse, više zavoleo i lepše opisao. Ipak, kako život ne živim po predvidivom scenariju, suvišno je da za bilo čime žalim jer i sa ovakvim sledom događaja to putovanje će mi zauvek ostati u sećanju kao jedinstveno.

Od pomisli da me u hostelu čeka Huho, trčećim korakom vratio sam se nazad. Odlučio sam da više ne ponavljam kako sam bolestan i jadan, već da se potrudim da uspostavim vedru komunkaciju i ostavim, barem njemu, lepši utisak.

U prizemlju hostela veliku sobu su popunili Rusi koji su došli u Jerevan zbog provoda i šopinga. Viđao sam ih u prolazu na recepciji, vazda glasne i razgaćene, a sada sam ih sreo na kapiji dvorišta dok su izlazili i otprilike razumeo rečenicu jedne devojke iz njihove ekipe kada je euforično sa ostalima podelila kako ne može da dočeka da ponovo pije jermensko vino. Kažu da je jedno od najboljih na svetu. Toliko ima zanimljivih specifičnosti i istorije u gradu i zemlji gde sam boravio, a ja ostao nepopravljivo površan, malodušan i preokupljen svojom bolešću kao da umirem. Nisam imao snage za noćne izlaske, iako je bio petak i pravi trenutak za hedonizam i fleševe u očima. Svestan svega što propuštam, bez kajanja sam se vratio nazad i zatekavši Huha u kuhinji pored naše sobe, seo za trpezarijski sto odobrovoljen da mu pravim društvo.

Rođen je i živi u Barseloni, ima 36 godina i radi kao programer. Životne želje su mi bile da se nikada ne razbolim na putovanju i da ne srećem programere, ali što bi rekao jedan moj bivši prijatelj Puste želje! Sudbina je htela drugačije. Huho je kao i ja proćelav, ali to se ne primećuje na prvi pogled niti ga unižava i ružni. Ima bradicu i dečački osmeh koji ga čini mladim. Izgovorio sam skoro istu rečenicu kao i nekoliko dana ranije u hostelu u Gruziji kada sam upoznao Rikarda.

Huho, šest godina si stariji od mene, a izgledaš vidno mlađe.

Razgovor sa njim osim što je bio inspirativan i zanimljiv per se, posebno mi je značio jer je doveo do prekida lanca negativnih misli. Tokom višednevnog samostalnog lutanja po prigušenom gradu, unutrašnji dijalog sa samim sobom bio mi je propraćen fizičkim bolovima usled kojih nisam video svetlost na kraju tunela, a takvo psihofizičko stanje ne samo da je bilo mučno u aktuelnom trenutku, već me je pretplatilo na potencijalnu depresiju i u narednom periodu, suočavajući me sa saznanjem da putovanja ponekada mogu biti naporna i nespokojna kao i život kod kuće. Dakle, daljina nije uvek jednako lepota i mentalno blagostanje. Daljina ume tako da zaboli, da poželiš da se odmah vratiš nazad na mesto sa kog si pre toga jedva čekao da pobegneš. I šta ćeš onda? Kada shvatiš da nisi ni ovde ni tamo ...

Kako su se Huhove priče podstaknute mojim potpitanjima kalemile jedna na drugu, tako su mi i misli skrenule od uznemirujuće introspekcije. Huho je svetski putnik prepun avanturističkog duha. Navučen je na prirodu i adrenalin i zaljubljenik u ekstremne sportove. Nije snob, ali nije ni asketa niti buntovnik bez razloga. On je programer - superiorni entitet u ovom diskriminatornom i nemilosrdno kompetitivnom istorijskom trenutku. Dosta pešači, stopira i boravi u hostelima, ali kada poželi bez ikakvog problema iznajmi kola i kupi skupu opremu za kampovanje. Proputovao je skoro ceo svet, a najviše sam ga ispitivao o Južnoj Americi. Često se pitam hoću li ikada doživeti uživo tu divljinu, haos, prostranstva, temperament i kolonijalizam. Džungle Amazona, stepe Patagonije, nadmorske visine La paza i Kitoa, opscenost Bogote i Ria ... i hoće li se moj dojam Mirafloresa u Peruu razlikovati od onoga kako ga Ljosa opisao u Avanturama nevaljale devojčice. Podjednako često se pitam i zašto postoji tolika sumnja u realizaciju te želje? Tokom putovanja Kavkazom, Huho je ambiciozno i detaljno obilazio svaki pedalj Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana. Svuda se dugo zadržavao i akcenat mu je bio kao i meni na periferijama, ali u „suštinskijem“ obliku. Ne ide po predgrađima prestonica već po unutrašnjosti cele zemlje. Planine, jezera, sela, šume, reke, klisure ... to je njegova pasija i to su njegove mogućnosti jer ne mora da misli na budžet. On je programer, a ja sam sociolog. Dođe mi da to ponovim još dvadeset puta.

Huho koja ti je omiljena destinacija do sada?

Island! Island i Farska ostrva! To ne može da se prepriča koliko je lepo. Iznajmio sam auto i obišao ceo Island potpuno sam, a posle trajektom stigao do Farskih ostrva ... Nestvarno iskustvo! Moraš tamo da odeš ako već nisi bio.

Tišina ...

Nešto kasnije pred spavanje.

Huho moram unapred da ti se izvinim i upozorim na nešto. Ja hrčem kao životinja, a kako sam bolestan i boli me grlo, pretpostavljam da će noćas ta akustika biti posebno uznemirujuća. Žao mi je, i zaista ti ne bih bio u koži u satima koji slede.

Ne brini za mene, imam čvrst san a i navikao sam da na putovanjima spavam u svakakvim uslovima.

Nisam ni sumnjao da će odgovoriti nešto u tom stilu. Nisam iskreno ni brinuo za njega, koliko sam hteo da se opravdam i upozorenjem ublažim stid koji imam zbog svog hrkanja. Smatram da je fer da ljudi sa kojima se deli soba znaju šta ih čeka. Zaspao sam sa tugom što celokupna situacija u Jerevanu nije bila bolja po mene. Razmišljanje o sebi tokom dana provedenih u tom gradu, bez obzira na pomeranje ličnih granica, izazivalo mi je patnju. Kilav, bolestan, anksiozan, pesimističan, pasivno agresivan, tužan ... Ko bi mi odoleo.

Ujutru je soba bila prazna. Huho je rano otišao dalje put jermenskog seoskog turizma za koji svi kažu da je nešto posebno i da tu prirodu, vinarije i tradicionalni način života ne treba da propusti niko ko dođe u Jermeniju. Ja sam propustio. Spakovao sam se i krenuo nazad za Gruziju.

Pre toga na hodniku, onako neraspoloženom i već iscrpljenom od konstantnih bolova, samo mi je još falila docimerka sa kojom sam od prvog dana imao prećutni animozitet koji se ispoljavao u susretima na recepciji i hodniku. Kada sam vraćajući se iz wc-a prolazio kuhinjom gde je ona pripremala doručak, i na putu ka svojoj sobi mahinalno pogledao ka otvorenim vratima njene sobe, dobacila je No no! It’s mine. Kao da sam jedva čekao da se oglasi.

Molim! Nešto želiš da mi kažeš?!

Učinilo mi se da ideš ka mojoj sobi.

Ja idem ka tvojoj sobi?! Zar ne vidiš da samo prolazim pored na putu ka svojoj. Da nećeš da mi zabraniš i hodnik da koristim? Možda da se premestim na neki drugi sprat ili da ih zamoliš da me izbace odavde kako „princezi“ poput tebe ne bih narušavao privatnost i bezbednost? Možda policiju da pozovemo, ionako patrolira na svakom koraku ovog prigušenog grada.

Nećemo zvati policiju, ali stvarno je izgledalo kao da želiš da uđeš unutra. Nastavila je da se prepire onako prepotentna i kvazistroga dok je nadobudno seckala voće i aranžirala svoj snobovski obrok.

To je poslednje što bi mi na pamet palo. Tvoja soba i ti! Izvini ali imam svoju sobu, i verovala ili ne još je lepša i veća od tvoje! Rekao sam i zalupio vrata.

Jako sam bio razočaran sobom dok sam se pakovao. Odakle tolika neiskanalisana agresija i odakle potreba da se ponašam kao žena i tako prepirem sa drugom ženom? Možda zato što ponekad gledam Farmu ili je ipak nešto mnogo dublje razlog. Da je bila u muškom društvu, sve se plašim da bih joj upućenu opasku prećutao kao vagina. Zašto mi je toliko daleko i strano da budem šmeker i da širim bolju i lakšu energiju? Videvši je onako poletnu u spremanju zdravog doručka u suncem okupanoj kuhinji, kao da je kroz mene protutnjala zavist, čak i mržnja usled nemoći da se disciplinovanije nosim sa bolom u grlu, malaksalošću i turobnim mislima koje su me trovale. Gušio sam se kao i Jerevan koji sam napokon napuštao.

...

Kao kada šakali dohvate sirotu srnu, tako su mene na autobuskoj stanici vukli svako na svoju stranu - uporni u želji da me utovare u svoje vozilo sa misterioznim vremenom polaska. Sedi i čekaj dok svako mesto ne bude popunjeno i ništa ne pitaj jer engleski nismo čuli ni na filmovima. Verbalno i taktilno najagresivniji vozač uspeo je da me ubedi da putujem sa njim, ali pre svega jer je vozio limuzinu sa volanom na desnoj strani. To mi se učiniše egzotično i svakako udobnije od jezivo socijalne ala Ko to tamo peva maršutke kojom sam četiri dana ranije stigao na tu stanicu.

Dok sam sedeo na klupi u hladu perona čekajući da se sudbina smiluje i dodeli mi dovoljan broj saputnika koji će inspirisati vozača da pokrene točkove, posmatrao sam ljude oko sebe. Gledam ih kako izgledaju i ponašaju se onako posvađani sa estetikom i otuđeni od prijatnosti govora i gestova, bez trunke empatije prema nečijoj navici na civilizovanije pružanje staničnih usluga i potrebi za preciznošću. Prolaze pored mene sa krivim licima retardirane ekspresije, krezavi sa po kojim zlatnim zubom, kao protagonisti brutalne epohe iz prošlosti obeležene surovim ljudskim sudbinama. Kao ubice iz filma Brda imaju oči, a da asocijacija bude još morbidnija – Jerevan zaista okružuju brda Kavkaza.

Moj vozač sve vreme puši cigarete i gricka suncokret. Pokušava da ga oljušti, a zapravo skoro sve iz svoje prljave šake proguta, vrati je u džep i tako u krug. I kako njega ne boli grlo? Kako on nije bolestan i anksiozan? To kako njegove kolege i on međusobno razgovaraju i kreću se, izgleda kao simulacija dečijih igara. Jedan kratko potrči, drugi ga pojuri i uhvati za rame da mu nešto kaže, na šta se ovaj brecne ili krezavo nasmeje. Blentavi, radoznali i infantilni. Kada se pojavi potencijalni putnik svi potrče za njim, kao vrapci za trunčicom hleba, u nameri da ga pridobiju. I tako to mesto funkcioniše - bez reda vožnje, ograđenih perona, transparentnosti cena i jasne oznake koji je prevoznik u pitanju. Vozači diktirajući svoja pravila upravljaju situacijom, a mi putnici sa svojim ličnim dramama nismo prepoznati kao akteri koji doprinose dramaturgiji. Samo smo statisti koji kada se okupe u dovoljnom broju, napuštaju pozornicu.

Nakon sat i po vremena, poslednji red limuzine popunile su dve bakute sa unučetom, na srednjem redu sedišta bio je samo jedan miran porodični čovek, a ja sam zauzeo mesto suvozača. Kada je već strpljenje svih nas počelo da popušta, pojavile su se dve skupo obučene Ruskinje mojih godina i vozač ih je bukvalno zgrabio i ugurao na preostala mesta srednjeg reda. Niko u automobilu nije govorio engleski.

Usledila je jedna od najzanimljivijih vožnji u mom dosadašnjem transportnom iskustvu, tokom koje nisam ni reč razmenio ni sa kim od saputnika, ali poveo sam nemi dijalog sa prizorima prirode zbog čije sam raznolikosti i lepote poželeo da se vožnja nikada ne završi. Inače volim da se vozim kolima jer nisam vozač i nemam često prilike, a još ako sedim napred i prolazim nepoznatim predelima - umem iz srca da se obradujem i zahvalno uživam u svakoj sekundi udobnosti položaja. Pejzaži istočne Jermenije uz azerbejdžansku granicu, podigli su mi adrenalin na nivo zaborava na bolove koji su me mučili. Zalaženje u unutrašnjost zemlje delovalo je kao morfijum.

Prvo me je oduševilo Sevan jezero, najveće u Jermeniji, ledeno bistre površine i okruženo snežnim vrhovima Kavkaza, nakon čega su usledili strmoviti putevi po brdima bogatim zlatnom ranoprolećnom vegetacijom na kojima smo mimoilazili krave i konje kao u vestern filmovima. Vozili smo se po uzburkanom reljefu kao na ringišpilu. Seoska i manja gradska naselja nisu prestala da me iznenađuju autentičnim kadrovima prošlih vremena u kojima devojčice sa kikama nose uniforme i držeći se za ruke idu u školu, bake sede uz drumove pored improvizovanih tezgi od kamena na kojima prodaju nešto što liči na lukovinu ili vezicu poljskog cveća, a vrhunac je bio starac koji je vraćajući se iz šume gde je ulovio deblo drveta – isto vezao kanapom i vukao ga preko ramena uz glavni put. Na ulazu i izlazu iz naseljenih deonica lete šarene plastične kese i kače se na još uvek ogoljene krošnje stvarajući sliku praznične dekoracije neprimerene konvencionalnom vremenskom, a i estetskom, okviru. Gradski menadžeri razvijenih metropola, često se trude da budu ekscentrični pa prateći hipsterski trend ukrašavaju drveće po parkovima uskršnjim jajima, starim cipelama i patikama, dok se u nevidljivim delovima sveta takav efekat postiže spontano. Priroda se u Jermeniji sama okitila niskim stepenom ekološke svesti.

Nakon gruzijske granice, počeo sam da se gasim i vraćam sebi, svestan da uskoro stižemo u Tbilisi gde će se survivor nastaviti. Izašao sam iz automobila kada se parkirao u frekventnom i uzburkanom delu grada koji nije tolerisao ni sekundu statičnosti. Pretovaren stvarima koračao sam niz ulicu bez snage i cilja kao zombi, boreći se da priznam sebi da nisam dobro i da sam izabrao pogrešan trenutak za obilazak Gruzije i Jeremnije. U Jermeniju se ne bih vratio, a u Gruziju bih i mislim da jednom i hoću. Jedva čeka da napišem sledeću priču o njoj koja će se zvati Smrt u Tbilisiju.


Posvećeno dr Bojanu :)


Prethodne priče o Jermeniji možete hronološkim redom pročitati ovde, ovde, ovde i ovde.

***

Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na urednistvo@iSerbia.rs uz Cc na office@iSerbia.rs, sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Komentari

VESTI