iSerbia - JEREVAN - PRIGUŠENI GRAD 3. deo
Doživeo sam susret sa ostarelom i onemoćalom verzijom sebe ... Toga sam se plašio, to se ostvarilo.

Autor: Aleksa Jovanović

Genocid

Gledajući tuđe slike iz Jerevana, pre nego što sam ga posetio, obuzimala me je želja da se i ja penjem čuvenim Kaskada stepenicama koje povezuju sever gradskog kruga sa erektilnim spomenikom na brdu iznad. Široke i dugačke, umivene cvećem i fontanama – asocirale su me na radost i podsećale na sličnu građevinu u Odesi gde je sniman nemi klasik ruske kinematografije Brod Potemkin. Jedva sam čekao da ih vidim uživo ni ne sluteći koliko će me razočarati. Rastinje usahlo, fontane nevidljive i svuda okolo najmrtvija bež nijansa mermera, pa mi se sa svakim pređenim stepenikom činilo da mi je duša u nosu. Kada sam stigao do vrha, ugledao sam prokopan rov koji je izgledao kao krater nastao bacanjem bombe.

Nekoliko puta sam se tu vraćao u razno doba dana i noći, želeći da dokučim magiju tako posebnog arhitektonskog projekta, ali svaki put sam se osećao ružno. Mesto je obično i iscrpljujuće, baš kao i mesec mart. Nikada više u životu neću putovati severnom hemisferom pre kraja aprila.

Od vrha stepenica počinje sever Jerevana koji sam samo zagrebao. Nisam se upuštao ka središtu prigušene panorame po kojoj su čak i socijalistički soliteri ljubičanstveni. Pored visokog spomenika na manjoj zelenoj parceli izložene su instalacije životinja napravljene od delova automobila. Dominirale su ptice i insekti. Kasnije sam u centru ispred nekog hotela ugledao ogromnu skulpturu pauka napravljenu od metala koja me je podsetila na muvu Katarine Anđelić Cakane iz Otvorenih vrata sa kojom je trebalo da otputuje u Japan. Zamislio sam se nad tom instalacijom, jer i pre našeg susreta - usled bolesti imao sam osećaj kao da mi se na sredini leđa prilepio veliki pauk koji mi isisava snagu, optimizam i život. Nikako da ga stresem sa sebe. Nemam adekvatan izraz za to kako sam izgledao, a tek kako sam zvučao usled glasnih žica zatrpanih naslagama bola. Doživeo sam susret sa ostarelom i onemoćalom verzijom sebe. Sam i bespomoćan daleko od kuće. Toga sam se plašio, to se ostvarilo.

Kada sam seo na klupu da se odmorim, leđa okrenutih veštačkom životinjskom carstvu, kroz minut su se pojavili varioci i počeli da popravlaju instalacije proizvodeći nesnosne zvuke. Gruzija i Jermenija, zemlje buke i besa.

Odlazim u Viktory park u blizini i već na početku me pozdravlja anksiozni martovski biljni svet – sasušen i nezelen. U središtu se nalazi moćna socijalistička gromada od spomenika - majka Jermenija sa velikim mačem u ruci. Pijadestal je pretvoren u muzej, a ispred gori večna vatra. Lep prizor tipičan za postsovjetsku metropolu. Tu sam se slikao i prvi put od kako sam krenuo na put po Gruzij i Jermeniji, oglasio na facebook-u. Usudio sam se da se pokažem u ostarelom izdanju uz komentar Prigušeni grad. U rubnom delu parka obilazio sam nekoliko porušenih i napuštenih objekata ispod kojih počinje provalija i puca pogled na proplanke i učmali urbanizam u podnožju. Jerevan je odatle delovao osakaćeno, nepristupačno i brutalno. U isto vreme i egzotičan i sterilan. Manje šaren i nepredvidiv od Tbilisja, a podjednako naporan.

Sledećeg dana se odlučujem za još jedan malo manje centralni ambijent. Sa vrha Kaskada, zapadno sam uočio kompleks na brdu koji izgleda kao džinovska mušica i odlučio da ga posetim. Bio sam siguran da je to Muzej genocida nad Jermenima, ali ispostavilo se da je najveći sportsko-rekreativni centar u gradu. Muzej je bio u produžetku, spojen jednom stazom, ali nije se mogao videti jer je ispod površine zemlje. Dotle sam stigao sporom maršutkom iz koje sam kroz prozor posmatrao suncem okupane identične zidine. Bio je to treći dan i polako sam počeo da se saživljavam sa okruženjem. I dalje bolestan i bez radosti, ali ipak na racionalnom nivou zahvalan što upoznajem tako poseban grad. Dok sam prolazeći pored mušice išao ka muzeju, devojčice koje su piknikovale na travi prišle su mi i zamolile da se slikaju sa mnom selfi štapom. Nikada u životu nisam izgledao ružnije, ali naravno da sam prihvatio. Njima sam se dopao čak i takav. Na tom mestu, prvi put sam se u Jerevanu osetio kao turista, a ne kao oboleli izgnanik sa margine društva. Nebo je bilo plavo, a beli obronci planina u daljini zaličili su mi na oblake. Slikao sam se i tagovao sa istima u pozadini, ali okrenutih leđa ... jer svet je surov. Kamo sreće sa su svi kao one devojčice.

Besplatne odaje muzeja, oduševile su me dizajnom, inovativnošću i kompletnošću. U podzemnom svemirskom brodu, poseban utisak su mi ostavile fotografije Jermenki u ranim dvadesetim koje su mentalno obolele od torture tokom prelaska u islam. Nisam ostao ravnodušan ni prema betonskim krugu na površini, dizajniranom kao zatvoreni cvet, u čijem središtu gori vatra. Sređeno ostrvo na vrhu brda nije imalo nikakvu infrastrukturu u okruženju, već samo staze koje su vodile kroz poljane ka ostalim misteriozno međusobno (ne)povezanim delovima grada. Voleo bih da sam imao prilike da takve primere hipourbanizacije mnogo ranije doživim u praksi. Nekada sam o njima čitao i opisivao ih u master radu.

Kretao sam se vazdušnom linijom kroz „šljivike i livade“ i stigao do napuštenog travnatog sportskog terena, okruženog starudijama od poljoprivrednih mašina, rđavim i pokidanim žičanim ogradama i nekim objektićima sličnim hangarima. Pronašao sam selo na obronku centra grada. Odatle su me samo još jedno brdo i prometna ulica delili od šoping centra kom sam se obradovao kao siroče, jer je na spoljnom zidu bila žuto-crvena oznaka mog omiljenog jermenskog restorana. Privilegija Jermenije su niske cene zbog kojih sam bezbrižno i često svraćao u restorane. Iscrpljenom i bolesnom, osim udobne sobe u hostelu koja me je čekala na kraju svake avanture, ukusna hrana bila mi je jedina uteha.

Nakon ručka, spustio sam se do raskrsnice u podnožju i nastavio da pešačim duž velike saobraćajne trake bez trotoara uz visoki zid. Trubili su mi i vikali na mene, ali nisam se obazirao. Na trenutak sam samo zastao, naslonio se na kameniti zid i zatvorio oči. Automobili su juril pored mene ne prestajući glasno da me „pozdravljaju“ začuđeni mojim suicidalnim prisustvom na magistrali nepredviđenoj za pešake. Nije mi bio cilj da paradiram i učinim bilo šta neprimereno. Mislim da sam od bolova i višednevnog mazohističkog lutanja, izgubio koordinaciju. Zapravo, ne sećam se zašto sam ušao u opasnu zonu, ali skoro da sam siguran da nije bilo svesno. Pamtim pogled na provaliju ispod ... na bednu kotlinu sa potočićem, sasušenim rastinjem, pravoslavnim hramom na obodu i po kojom kućicom ko iz ruralne Afrike. Nisam želeo da mi to bude poslednji prizor pred očima u životu.

Izmigoljio sam se nepovređen i brzo stigao do onog Viktory mosta na kom sam stajao tri dana ranije kada sam prividno zdrav stigao u Jerevan. Moja verzija gradske kružnice bila je nepravilna, krivudava i nepredvidiva ... neuporedivo bolnija i rizičnija od nametnute, ali ipak u praksi uspešno zaokružena. Pozicija mi je napokon bila jasna i mogao sam dalje bez mape i gps-a. S tim što je to dalje ovaj put značilo isključivo i samo pravo u hostel na odmaranje i lečenje. Dosta je bilo! Upoznao sam grad na svoj način.

Nastavak sledi ...


Prethodne priče o Jermeniji možete pročitati ovde, ovde i ovde


Putopise o Gruziji možete hronološkim redom pročitati ovde, ovde, ovde i ovde.


***

Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na urednistvo@iSerbia.rs uz Cc na office@iSerbia.rs, sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Komentari

VESTI