JEREVAN - PRIGUŠENI GRAD 2. deo

Njujork

North avenue, jedna od centralnih ulica, pruža se pravolinijski kao poluprečnik gradskog kruga i spaja Trg Republike sa zgradom opere na severu kružnice. To parčence Njujorka na Kavkazu, najveći je hit jermenske prestonice. Groteskno šetalište, dizajnirano kao replika potrošačkog društva, potvrdilo je moj utisak o tome koliko je grad osmišljen i odraz nečije namere da u nepopularnom delu sveta napravi nešto što će odudarati od postojećih obrazaca zaostalosti, drevnosti i periferije. Među hotelima, buticima i ostalim objektima bež i belih fasada koji su me podsećali na razvijeni orijent, otkrio sam i franšiza restoran sa žuto crvenim logom. Voleo sam da ga posećujem zbog relativno jefine, a raznovrsne i ukusne hrana, WiFi-a i filmskog pogleda kroz prozor – ali nije uvek bilo lako naći mesto.
><p style=Jednom kada sam uspeo da se smestim, slikao sam svoj obrok sa pogledom na hotel u pozadini i zamišljao da sam u Njujorku. Pre toga sam se ispred wc-a posvađao sa jermenskim trandžama, što je zapravo i isprovociralo da umislim da sam u Seks i grad-u. Imali su ogromne lobanje, leđa šira od mojih, lakovane drečave torbice, a jednog sam zapamtio i po konjskim zubima i kikama koje je mlatio svojim šaketinama glumeći ludilo. Na njima je sve bilo veće u poređenju sa prosečnom osobom. Tako nešto nije uobičajno na ulicama Gruzije i Jermenije. Naprotiv, vrlo je opasno i kažnjivo, ali North avenue kao da je bila ostrvo gde važe posebna pravila. Zamalo da dobijem batine u Jerevanu, i to od trandži koje su se nameračile na moj sto.
><p style=Bolovi nisu prolazili. Oni oštri su me sekli po grlu, a oni podmukli gmizali kroz leđa i ramena, čineći me slabim, anksioznim i ranjivim. Konzumirao sam vrele super i obilne salate sa povrćem, govoreći sebi da će mi već kroz koji sat biti bolje i da ću nesmetano moći da šetam i upoznajem grad. Verovao sam u to, ali nije tako bilo. Optimizam mi se razbijao o realnost kao talas o stenu. I odmah da vam kažem da sam sve vreme bio bolestan. Sva tri dana u Jerevanu, preostala tri u Tbilisiju i još nedelju dana u Srbiji po povratku. Da sam umro ne bi mi bilo žao. Odmorio bih se.

Nikada sebe nisam doživljavao kao heroja, ali odustavši od samosažaljenja u Jerevanu, shvatio sam da osnažujem. Nekim čudom uspevao sam da ostanem na nogama, pomerajući lične granice i potiskujući bolove i strah. Hodao sam kao invalid, ali sam hodao. Jednom će prestati, mora prestati! Mislio sam o svom omiljenom piscu Isidori Seklić koja je ceo život imala zdravstvene probleme, pa je to nije sprečilo da se u ono vreme odvaži na put do dalekih i egzotičnih destinacija. Putovala je do Maroka ugljarskim brodom, a vozom i trajektom stigla je do Norveške. Pevušio sam i onu od Sajsi Daleko je Dizni, koliko volti treba da se skontam ili sve skončam ...i govorio sebi Sve što te muči i što sada proživljavaš jednom će biti ovekovečeno, a to je privilegija talentovanih. Nećeš umreti.

Osećao sam se kao pas lutalica izujedan i odbačen od strane čopora. Izbegavao sam svoj odraz u gradskim izlozima. Prvi put u životu hodao sam pogrbljeno. Od muke ulazim u apoteku da potražim spas i tamo upoznajem Kim Kardašian. Prelepa i presexy veštačka žena sa izgovorom engleskog poput neke Ruskinje iz holivudskog filma - gleda me zelenim očima, napumpanim usnama, istetoviranim obrvama, velikim grudima i tankim strukom.

Sve me boli. Verovatno imam temepraturu, ali plašim se da je izmerim. Najviše me muči grlo ... čim nešto progutam čini mi se da ću umreti, a nemam zdravstveno osiguranje i ne mogu kod lekara.

Gleda me ko tele i izgovara You want help?

I’m helpless, but I do want to be released of the pain. Probao sam da se napravim pametan i zvučim superiorno, iako sam zapravo bio nesiguran u ispravnost svoje konstrukcije.

Tada na scenu stupa gabaritna bakuta u belom mantilu iz zadnje prostorije, a za njom i neki skromni neupadljivi devojčurak koja je ličila na miša i jedina dobro govorila engleski. Bakuta je spustila naočare na vrh nosa i dobro me pogledala, a zatim nešto ispričala na jermenskom. Šegrtkinja je prevela da ne bi trebalo da ustajem iz kreveta i šetam se sa temperaturom jer samo može da se pogorša. Uvalile su mi lekove za obaranje temperature, septolete i posavetovale da pijem što više čajeva. Dakle, ništa novo niti revolucionarno. Kim Kardašijan se rastrčala da sve to donese i naplati. Kada je počela da kuca na kasi, ove dve su se povukle u backstage. Dok je pakovala lekove primetio sam prstenje od belog zlata i duge drečave nokte. Koliko energije i novca je potrebno i kakva socijalizacija treba da se prođe da bi neko izgledao kao ona?

Sutradan kada mi je temperatura spala, a grlo i dalje nastavilo da kolje, prolazio sam istom ulicom i videvši je samu - kroz otvorena vrata apoteke - mahnuo. Iznenadila se i sa osmehom uzvratila. Želeo sam da je pitam da li je farmaceut, farmaceutski tehničar, ćerka vlasnika apoteke ili samo hostesa koja mami goste unutra – ali suzdržao sam se.

Kada bih ih sreo da sam ležao u hostelu? O čemu bih pisao i šta bi mi ostalo u sećanju?
><p style=Dok nisam počeo da guglujem i grad posmatram iz ptičje perspektive, činilo mi se da nemam bog zna šta zanimljivo da otkrijem. Naime, kako je skoro ceo centar Jerevan u ljubičastim zidinama, posetiocima često promiče šta se krije iza mozaika tih predvidivih fasada. Nažalost, mnoge od njih su unakažene prilepljenim skelama i tendama, što me je dodatno obeshrabrivalo da se prepustim usled bolesti ionako umanjenoj radoznalosti. Mapa pokazuje načičkanost i raznovrsnost, a po gradu se samo smenjuju slične građevine iste boje. Ipak, kada se glavom prođe kroz zid, sledi iznenađenje. Našavši prolaz do središta jednog bloka, ugledao sam Plavu džamiju čija su lepota i šarenilo već na prvi pogled razbili ravnodušnost izazvanu izloženijim gradskim prizorima. Kupola joj je dekorisana poput uskršnjeg jajeta, a bašta prepuna cveća i klupica gde sede hodže. Kada sam je napustio i ponovo izašao na bulevar, preko puta sam ugledao tržni centar od ljubičastih kamenica.
><p style=Išamaran periferijama, držao sam se centra i ponekad se približavao granici kruga nesiguran u nameru da je ponovo pređem. Možda najlepši gradski prizor, može se ugledati kada se sa autobuske stanice dođe do Viktorija mosta koji dovodi do zapadnog ulaza u kružnicu. Stojeći na sredini mosta, iza mene na brdu bilo je sedište Brandy kompanije, a ispred fabrika tog pića - superiorna građevina visokih betonskih zidina sa časovnikom na vrhu. Preći ulicu i stići do nje činilo se nemoguće. Nema ni pešačkih prelaza ni semafora ni podzemnog prolaza, a raskrsnica vrvi od policajaca i nezaustavljivog agresivnog saobraćaja. Kada sam ih pitao kako da pređem a da mi ne napišu kaznu, samo su mi pokazali rukom preko ulice.
><p style=Preko puta fabrike je muzej Jerevana spojen sa Skupštinom, a ulica između njih uvodi direktno u krug koji počinje Ruskim trgom obeleženim visokim socijalistički spomenikom. Ta uređena i metropolska tačka grada, bila je i tačka mog prelamanja. Hoću li unutar kruga gde se već nakon dva koraka pojavljuju ambasade Italije i Francuske, Engleski park sa velikom fontanom i pozorištem, Hilton hotel ... ili ću na safari po periferiji periferije. Kažem safari, jer dok sam prelazio Viktoriju u podnožju sam ugledao usahlu reku koja liči na potok na dnu provalije obrasle žbunjem. Iz te perspektive grad mi je izgledao kao pokušaj urbane Afrike. Socijalan, nizak a brdovit, neprivlačan i kao da isparava i guši se. Nigde ranije nisam neki prostor tako osećao. Jerevan kao da je trajno osakaćen invaliditetom grudnog koša.

Nastavak sledi ...


Prethodne priče o Jermeniji možete pročitati ovde i ovde.


Putopise o Gruziji možete hronološkim redom pročitati ovde, ovde, ovde i ovde.