FOTO: Facebook
U Vojvodini postoji običaj da tokom Badnje večeri klinci odlaze od kuće do kuće i recituju takozvane korinđaške pesmice. Kada smo mi bili deca, često se vodila polemika da li je ispravno reći korinđati ili kurinđati, jerbo nas je ovo drugo odvodilo na lascivne staze zbog kojih su sramežljive devojčice, i njihove fine i obrazovane mame, tokom uskršnjih praznika običavale da govore kucanje jajima, umesto tucanje jajima, a dečaci isticali sve ono što je poteklo od kur– i sličnih ‘prefikasa’. Pesme koje se izvode ovom prilikom su obično varijacija na istu:
Ja sam mali Pera (ako ste žena onda ide Juca)
ujela me kera (razume se kuca)
za nogu za ruku
daj gazda jabuku & co
U suštini, ove pesmice su izuzetno glupe i nekreativne. I tako je od mog korinđaškog doba, pa do dana današnjeg. U njima korinđaš uglavnom zahteva jabuku, orah ili bombon, a duboko se u sebi nada samo to da ne dobije.Opet. Bilo je neobične tenzije u iščekivanju iznenađenja. Batko, Mimi i ja smo svojevremeno na Badnje veče odlazili sa plastičnim džakovima od kuće do kuće, nemajući obzira, a ni srama, svuda pevajući istu pesmicu, tri puta za redom, nikako grupno, sakupljali materijal koji bismo na kraju prosuli na sred tepiha u dnevnoj sobi, izdvajali najbolje slatkiše, rumunske ostavljali da trunu, mamama poklanjali lešnike i orahe da samelju za kolače ili doboš tortu.
Tokom devedesetih, bio si na konju ukoliko bi ti neko spakovao krem bananicu, zazu ili smoki. Imali smo jednu ženu kod koje smo redovno odlazili, pošto je običavala da darove upakuje u kesu za zamrzivač. Dakle, njeni poklončići uopšte nisu bili bogatiji i napredniji od tuđih, ali bi ona sve to prvobitno spakovala i stvarala iluziju kao da ti je ne znam šta poklonila. Iako smo znali da u kesi nećemo pronaći ništa posebno, obožavali smo da posećujemo ovu gospođu, radujući se iznova njenim brižno upakovanim, jeftinim simulacijama novogodišnjih paketića. Kada bi se zadesili pred vratima porodičnih prijatelja, dobijali bi sok, žuti, crni i kolače. Ponekada su nas terali i rakiju da pijemo. Ali, bože moj.
Na ulici smo se susretali sa drugim korinđaškim grupama, odmeravali ko je više džakova napunio, pokušavali da saznamo u kojim su krajevima posebno izdašni. Višak poklonjenog voća(osim ako nisu bile banane) poklanjali dalje Ciganima, takođe vrsnim korinđašima. Zadirkivali smo klince što pevaju u horu, grudvali se, pravili štek za napunjene džakove iza magacina lokalnog supermarketa, delili slatkiše sa simpatijama. Doduše, uvek je bilo i pesnika koji su nastojali da unesu kakvu promenu u utvrđeni ritmički obrazac formalnog pesmuljka, ali smo se protiv takvih uvek odlučno borili. Zahvaljujući nama, mali Iva i dalje trči preko njiva i gazdama želi sina. Ali to više nije onaj isti Iva.
U jednom trenutku su umesto posnih đakonija, ljudi počeli, nama, korinđašima, da dele novac. I tada je postalo važno što više novca da sakupiš. Nije bitno što ti nije bio potreban. Bilo je bitno što više da ga sakupiš.
Pravi predmeti nostalgije su ipak mnogo dalje, nego što nam se čini. U mojim, pretpostavićemo i vašim, korinđaškim danima ima malo više od onoga što oni sami jesu. Nostalgije nikada nisu bukvalne, nego su bočne i zagledane u stranu. Opasno je uzimati ih zdravo za gotovo. One počivaju na mimikriji, na maskiranju, te se tako i pojavljuju kao prošlost reprodukovana u odnosu na sadašnjicu ili poželjnu budućnost. Veoma često predstavljaju sliku kolektivnih planova, podređenih nečijoj ličnoj volji, težnjama i obrnuto. Ljudi se tako sećaju svojih školskih prijatelja, rodnog grada, prvog poljupca, putovanja, ali i partijskih vođa iz kakvih zlatnih vremena, u izmaglicama i sepiji prošlosti, katkad sa potrebom da povrate dane u kojima je sve bilo bolje. A umesto toga, veoma se malo trude da, eto, i ono sutra postane bolje. Jer, kad banju zaboravi Manja...
Ne znam šta će biti za državom, ali znam da Pastir korinđašima dinara belog neće dati. Napunite im torbe orasima do vrha i pustite ih da besne. Bilo bi lepo da nam mali Iva jednom konačno negde i stigne. Ako ne ovog Božića, a ono bar narednog.
