FOTO: Vivo graphics
Nedavno sam završila sa jednim ispitom i ideja koja se dosta provlačila kroz autorovo učenje me je navela na razmišljanja o onome što je nečija svakodnevica. Moram napomenuti da je slavni autor to pominjao u jednom malo izmenjenom kontekstu u odnosu na ovaj kojim ću se ja baviti, ali me je svakako inspirisao da se zapitam da li mi umemo da pravimo razliku između onog što smo mi sami i onoga što su drugi.
Reći ćete: „Naravno da možemo, ja sam takva i takva (odnosno, takav), oni su onakvi, ja volim ovakve stvari, oni onakve“. Prosto, napravili bismo listu osobina i jasno uočili neke različitosti. Međutim, ovde nemam nameru da tako bukvalizujem stvari. Naime, često se događa da posmatrajući druge, sebe navodimo na određene radnje. Takve radnje mogu biti samoprekorevanje što nismo tako uspešni, zadovoljni, snalažljivi kao oni ili podsticanje sebe da učinimo nešto što su učinili oni. Koliko god se tu činilo da time upravo sebe posmatramo, tako što se sebi obraćamo kada nas pokrene nešto što smo videli u drugome, u pozadini je velika greška. Vratimo se na onaj banalizam s početka pasusa – jeste li rekli da postoji razlika između vas i drugih ljudi? Zar niste rekli da vi preferirate ove stvari, a oni neke druge? Zašto onda sebe gledate u odnosu na njih?
U redu je da vas nečije delo inspiriše i u vama probudi motivaciju, ali to nije isto kao kada vas neko podstakne na nadmetanje (mada vi to ne biste tako nazvali, jer verovatno ne uviđate). Ukoliko smo pokrenuti da učinimo to isto, ali sa boljim rezultatom, time najmanje gledamo sebe, a najviše drugu osobu kojoj time nešto, svesno ili nesvesno, stavljamo do znanja. Samim tim što joj stavljamo do znanja, pokušavamo da zađemo u njenu glavu, a izlazimo iz svoje. Takvim načinom, osim kratkotrajne satisfakcije, nikako nećemo izgraditi sebe. Dakle, tuđa radnja je dobra po nas samo ukoliko ćemo po uzoru na to učiniti nešto za sebe, ali što je nama svojstveno. Razmišljanjem o tome kako naš prijatelj ili poznanik ima svoj posao, razna poznanstva, stabilnu vezu i još što šta, a mi sedimo tamo gde smo i pre pet godina, jedino uspevamo da postanemo nesrećni i da se još više udaljimo od sebe. Treba imati planove i želje za sebe, ali ne onakve kako aktuelno žive drugi. Želje treba da gradimo u skladu sa svojom ličnošću, a ne tako što neko koga poznajemo živi dobro pa se u nama jave zazubice. Dakle, neka svako gleda u svoj tanjir.
Pokušajte da uvidite šta je vaše ja. Da biste u tome uspeli, moraćete da napravite razliku između vašeg ja i ne-ja. Kao što ste svesni da spoljašnji svet nije isto što i vi, tako je potrebno da budete svesni da tuđ način života, koliko god dobro zvučao i vašem oku se dopadao, je nešto vama spoljašnje, nešto što niste vi. Zapravo, bez te razlike, nećete ni napredovati od onog stanja koje ocenjujete kao loše, jer ne možete da pokrenete osobu ka kojoj niste okrenuti. Da bi vam se dogodilo ono što priželjkujete, morate se okrenuti ka sebi da biste mogli sebe da pogurate. Okrenućete se onda kada sebi kažete ko ste i šta želite, bez da vam se misli kače na postignuća nekog drugog. Dakle, nema poređenja, postojite vi i vaše ja, koje u ovom slučaju postaje taj objekat na koji gledate.
Tu granicu je ponekad teško jasno odrediti, ali znajte da ona postoji. Činjenica jeste da smo u društvenom stanju i da drugačije teško da bismo mogli, ali i tu postoji naše ja. Nemojmo dati skupu da proguta svoj element, jer ako tako nastavi da radi, i sam će nestati.
