FOTO: Privatna arhiva
Kako bismo vam približili ova iskustva, zagolicali maštu i time doveli do toga da se možda i vi odvažite i pokušate da uradite tako nešto, popričali smo sa Ivanom Ilić iz Beograda, studentkinjom Visoke turističke škole, koja je obavljala stručnu praksu u hotelu u Nešvilu.
Kako si došla na ideju da radiš praksu u inostranstvu?
To je nešto što sam oduvek želela da uradim. Želja mi je bila da vidim Njujork, da upoznam novu sredinu i kulturu. Tek na kraju studija sam se odvažila i prijavila za program prakse. To je ujedno bilo i moje prvo ozbiljnije radno iskustvo.
Koliko ti je bilo teško da se informišeš i pripremiš za prijavljivanje?
Nije bilo mnogo teško, jer nam internet pruža toliko informacija.
Gde si tačno bila na praksi, kako su te oni dočekali i kakvi su bili tvoji prvi utisci?
Praksu sam vršila u Mariot hotelu u Nešvilu, u Americi. Na aerodromu me je sačekao menadžer zvani „Big Cat“. On me je odveo do hotela, sproveo me je kroz hotel, posle obilaska me je sačekala večera dobrodošlice. Sve se brzo dešavalo, bila sam umorna od dugog puta, nisam ni stigla da imam bilo kakav utisak. U svakom slučaju sve je bilo bolje nego što sam očekivala.
Kakva ti je bila dnevna rutina?
Radila sam u dve smene, prva od 07.00 do 15.00 i druga smena od 15.00 do 23.00. Nedeljno sam imala dva slobodna dana, raspored za narednu nedelju sam znala pred kraj tekuće nedelje. Radila sam na front desku, gde je glavni posao komunikacija sa gostima, javljanje na telefon, sređivanje papirologije i naravno komunikacija sa ostalim sektorima hotela. Nakon posla sam imala dovoljno vremena da se odmorim, provodim vreme sa prijateljima i da upoznam grad.
FOTO: Privatna arhiva
Mesečna plata ti je bila 1500 dolara. Da li je to pokrivalo tvoje potrebe u toku boravka tamo?
Jeste, to je bilo sasvim dovoljno za pristojan život. Mesečno sam plaćala stan 366 dolara, plus struja, voda i internet oko 100-150 dolara, tako da mi je 1000 dolara bilo dovoljno za hranu, izlaske i ostale potrebe.
Bila si smeštena u Nešvilu, centru kantri muzike. Kakav je tamo ritam života?
Nešvil je prelep grad, definitivno grad koji ima dušu, izuzetno prijateljski nastrojene ljude i dobru hranu. U poređenju sa Beogradom, malo je mirniji grad što mi je u početku bilo čudno, ali kada sam osetila duh grada, zaista mi je prijalo. Ja sam imala tu sreću da živim preko puta Centennial parka u kome se nalazi kopija grčkog hrama Partenona. Park poseduje i odličnu stazu za trčanje, nedaleko od samog parka se nalazi i sportski centar - sve mi je bilo na dohvat ruke. Kada sam stigla u Nešvil nisam znala mnogo o njemu i mislila sam da nema mnogo da ponudi. Sada moram da priznam da sam se prevarila i da je Nešvil grad koji zaista treba posetiti.
Planiraš li da se ponovo upustiš u neku sličnu stažersku avanturu?
Da, naravno, ukoliko budem imala priliku.
Šta bi rekla onima koji žele da se prijave i pokušaju, ali se dvoume?
Nema razoga za bilo kakvo dvoumljenje. Razumem da postoji strah i kolebanje, jer sam prošla kroz istu situaciju. Kada pogledam sada iz ove perspektive, to mi je jedno od najlepših iskustava i svakom bih preporučila da se upusti u avanturu. To je prilika za sticanje neprocenjivog iskustva, kako poslovnog tako i životnog.
Ukoliko vas je Ivanino iskustvo podstaklo da potražite praksu u inostranstvu, to možete učiniti preko naše iAkademije, klikom ovde!
Kristina ne može bez kafe, filmova i knjiga. Zašto se zadovoljiti samo jednim svetom, kad čitanjem i gledanjem možemo živeti u kojem god poželimo.
