Nisam neki nostalgičar, ali sa žaljenjem konstatujem da je filmska umetnost svoj kvalitativni vrhunac doživela krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka. Sveopšti sunovrat u autoreciklažu i nedostatak ideja ophrvao je i aktuelni trenutak sedme umetnosti. Svedoci smo brutalnog manirizima, razbacivanja budžetima, dominacije kompjuterskih efekata sa jedne i mediokritetskih scenarija, prosečnih glumišta i rediteljske neupečatljivosti sa druge strane.
Da li je baš sve tako crno?
Češće kroz opskurne kanale nezavisne produkcije i ređe kroz bombastična „A” ostvarenja, do nas stižu i pojedinačni glumački i rediteljski primerci koji nas podsećaju da se talenat ne može sakriti i da i u dominantno dekadentnom toku dešavanja, evolucija na površinu ipak povremeno izbacuje kvalitetne anomalije.
Kada su gospoda u pitanju, oseka umeća nije naišla naglo, već se tranzicija od kolosa metodičke glume sedamdesetih (De Niro, Paćino, Hofman) ka njihovim ređim naslednicima devedesetih (Dej-Luis, Vašington, Henks) nije toliko osetila. Kada su i potonji zašli u petu deceniju života, celuloidom su zavladali raznorazni Afleci, Kuperi, Batleri, LeBufovi i njima slični. Snizili su standarde toliko da su njihove role počele da se smatraju benčmarkovima dobrog rada. Drastičan pad priliva novih talenata majstorski su prikrili i ubedili mejnstrim publiku da u pitanju ipak nisu prosečni, ispodprosečni i precenjeni polu-glumci i amateri. Tako je bilo do skora i tako je i sada. Samo što sada možemo reći da je par usamljenih krstaša stasalo za borbu za pravedno mesto u istoriji kinematografije. Grupa mala, ali odabrana.
Ko su glumci u naponu snage koji imaju snagu da preokrenu izmene tok misli javnog mnjenja kada je povratak kvalitetu na velikom platnu u pitanju?
Da bi se probio do dramskih uloga, morao je da snima komercijalu. Ljubavne dramice, šablonske krimiće. Na tom putu zaradio je dosta para i simpatije ženskog dela publike. Te pare nije stucao samo u život na visokoj nozi, već ga je vratio nazad u filmsku industriju. Uložio ga je u nezavisnu produkciju i tamo našao sebe kao glumca sa velikim „G”, glumeći reformisanog nacistu u Believer, poročnog profesora u Half Nelson i autističnog mladića u urnebesnom Lars and the real girl. Rajan Gosling(1980) na svetsku mapu ozbiljnih kritičara i definitivno izlazi sa teškim dramskim prikazom svih faza u životu dvoje partnera u Blue Valentine i kao heroj sa margine u omažu treševima osamdesetih u Drive. Poslednji od navedenih filmova spojio ga je i sa sjajnim danskim rediteljem Nikolasom Vajnding-Refnom i lansirao ga pravo u orbitu velikana. U toj orbiti je međutim, i dalje osuđen samo na tapšanje po ramenu, pošto ga uvreženi establišment i dalje zaobilazi kada su nagrade u pitanju. Samo jedna nominacija za „Oskara” ozbiljno je potcenjivanje najboljeg mladog američkog glumca u ovoj dekadi. Glumca koji je za uzore uzeo Branda i Dina, retko progovarajući u svojim filmovima i glumeći vrlo mnogo sa veoma malo. Imidž butovnika i otpadnika ga prati i van platna i očigledno odslikava i neki delić privatnog života koji tako verno prenosi na platno. Iako u najboljim godinama, još uvek traga za pravim velikim filmom koji bi zapušio usta kritičarima njegovog „kamenog lica” i rešen je da zbog toga napravi i dužu pauzu od glume. Jako je blizu ostvarenju svojih snova, a taj korak neće biti nimalo lak, što možemo videti i na primeru kolosa prethodne generacije, Leonarda DiKaprija. Nama ostaje da mu držimo palčeve i pratimo njegov ubitačan ritam paralelnog snimanja po jednog komercijalnog i jednog kvalitetnog nezavisnog ostvarenja.
Put ljudima van Amerike u Holivudu nikada nije bio lak. Poslednji koji je prešao Atlantski okean i poharao Los Anđeles bio je i najveći živi glumac danas, Danijel Dej-Luis. Britanija, nekada imperija i u filmu, sada na prste jedne ruke broji kvalitetne mlade naslednike Entonija Hopkinsa, Džona Hrta, Kolina Firta. Zato su verovatno i morali da potraže pomoć tradicionalnih neprijatelja, Nemaca. Od majke Irkinje i oca Nemca, Majkl Fasbender(1977) svoj put do zvezda krčio je kroz ostrvske televizijske filmove, sve do prekretnice koju mu je pružio Roberto Rodrigez sa Milerovih 300. Od tog trenutka, u prvom planu je na domaćoj sceni. Ređaju se sjajne epizodne uloge (Eden lake, Fish tank), a Hunger ga ukršta sa Stivom MekKvinom sa kojim sarađuje u još dva nezavisna ostvarenja (Shame i predstojećem 12 years a slave), uz kojeg konačno dobija priliku da bude vodeća muška rola. Priliku ne propušta i svoje vreme na platnu maksimalno iskorišćava strpljivo gradeći reputaciju trejdmark mučenika i glumca koji se ne libi dramski i fizički zahtevnih uloga. Nakon toga, mejnstrim vrhunska produkcija bila je spremna za njega. Pare mu još uvek nisu donele i priznanje, a upliv u „A” ligu ipak nije krunisan glavnom ulogom u blokbaster drami. Saradnja sa Ridlijem Skotom i Terensom Malikom obećava i skoro preskakanje tog poslednjeg, najtežeg stepenika ka besmrtnosti.
Kao tinejdžer proslavio se u TV-komediji 3rd rock from the Sun, ostao je izuzetno mladolik sve do tridesetih. Svoj filmski put gradio je isključivo kroz nezavisnu produkciju. Postao je zvezda andergraund filma i Sandens festivala, sakriven od šire publike. The lookout, Hesher i 50/50 ipak nisu prošli nezapaženo. Najveći reditelj današnjice, Kristofer Nolan, prvi mu daje priliku u svom blokbasteru Inception, nakon kojeg ceo svet ostaje prijatno iznenađen razvojem Džozefa Gordona-Levita(1981), onog „malog” iz “Trećeg kamena od Sunca”. Nolan ga nagrađuje rolom i u poslednjem „Betmenu”, a Spilberg ga angažuje za Lincoln. Njegov osnovni problem na putu do zvezda je fizičke prirode, nešto slično onome što je i DiKaprija proganjalo do četrdesetih. Džo je i dalje, pored nespornog glumačkog talenta, bejbifejs. Looper nam je pokazao koliko je taj problem izražen, ali smo sigurni da ga to ne može zaustaviti u njegovom vrtoglavom usponu.
Pored ove trojice, pažnja se mora obratiti i na još mlađe Ezru Milera i Logana Lermana, rođene 1992. godine, slavom ovenčane u najboljoj tinejdž-drami u poslednjih desetak godina, The perks of being a wallflower. Prvi je za sebe već rezervisao uloge uvrnutih i bolesnih likova, dok drugi jako obećava u svom minimalizmu. Oni su i krunski dokaz da točak muške glumačke evolucije nema nameru da stane. Hvala mu na tome.
Svi delovi kolumne:
1. Ima nade – deo prvi
