Oduvek mi se činilo previše ograničenim i banalnim priklanjanje nekoj od koncepcija umetničkog stvaranja. Vapaj za objašnjenjem kreativnog postupka, pojavio se gotovo istovremeno sa samom kreacijom, pri čemu se odnos između entuzijasta i tehnicista kroz civilizacijske epohe dosledno menjao i usložnjavao. Shodno dugotrajnom razvitku umetničke i teorijske misli, danas možemo beskrajno polemisati o prirodi kreativnog čina. Po pastirskom, neskromnom, mišljenju, odgovor isključivo zavisi od stepena naše radoznalosti. A jedino u slučaju njene neograničenosti, takve polemike mogu dobiti na vrednosti. Ta se vrednost meri božanskim kategorijama, te ću ovom prilikom pozvati u pomoć, ni manje ni više do samog Stivena Hokinga, kako bi mi pomogao da vam predočim svoju ovonedeljnu zanimaciju. Odlučila sam da je nazovem Prozni kuvar Svemoćnog Pastira, sa podtekstom – kako napisati jednu priču?
Pastirova majka je fizičarka, koja obožava da kritikuje kulinarske nesposobnosti svog deteta. Jednom prilikom joj je pomenula kako je čuveni naučnik održao predavanje o trima osnovnim sastojcima za formiranje našeg univerzuma. Dakle, ukoliko nekada poželite da skuvate svemirsko prostranstvo, biće vam neophodni: materija, energija i vreme. Materiju bismo okrakterisali kao određeni materijal sa masom, kao ono što je svuda oko nas – prašina, stene, gasovi, milijarde zvezda, sazvežđa, itd. U energiji pronalazimo ono sa čim se susrećemo svakog dana (ako gladni, ili u dosadi, pogledamo u ogroman sendvič sa piletinom, osetićemo energiju duž celog trbuha). Prostor je protumačen kao mnogo prostora, neko beskrajno promenljivo mesto što pokreće procese koji ga čine dinamičnim. Kada biste rešili da napišete jednu umetničku priču, morali biste da razmislite o temi, postupcima, motivaciji, junacima, rečenicama, samim rečima, ideji (materija), zatim o onome što polazi iz vas i dolazi ka vama, ne dozvoljavajući vam da se ne izrazite (energija) i sopstvenim mogućnostima da oformite jedan novi svet, da mu udahnete snagu da se pokrene i konačno oživi kao celina (prostor). Najlakše bi bilo zaustaviti se na ovim primarnim savetima, ali nam urođena znatiželja to ipak neće dozvoliti. Kosmički kuvar bi bio suvoparan, da Albert Ajnštajn nije odlučio da u svakom pasulju postane rebarce .
Suprotstavlja se Ajnštajn, prkosi epohalnim ne mora! i objašnjava da su dva sastojka, za nastanak univerzuma, sasvim dovoljna. Masa i energija su, po Ajnštajnu, dve strane jedne iste medalje, jer se masa može posmatrati kao vrsta energije i obratno (nije potrebno veliko matematičko znanje da bi se to shvatilo iz čuvene formule E=mc²). Decenijama kasnije, naučnici su se složili da su energija i prostor nastali u događaju, poznatim pod terminom The big bang. U momentu velikog praska je nastao čitav univerzum prepun energije, a sa njim i prostor. Tu se moramo iznova zapitati – kako su sad energija i prostor nestali ni iz čega. Hoking pominje da se u trenutku praska sa energijom, stvorila i istovremena količina negativne energije (ako želimo da na ravnom polju izgradimo brdo, neminovno ćemo načiniti rupu). Nešto je moralo izazvati spontani nastanak univerzuma, lagano zaključujemo. Nešto, nešto?
Navikli da razmišljamo uzročno – posledično, znamo da se pomorandža nikada neće pojesti sama od sebe. Moramo prvo da je kupimo, da je oljuštimo, zagrizemo, sažvaćemo i progutamo. Znamo da ne možemo trepnuti i očekivati da se ceo proces odvije nezavisno od nas. Ali, upozorio bi nas Hoking, ukoliko bismo pomorandžu posmatrali pod mikroskopom, primetili bismo da se u dubinama pomorandže nalaze najnajsitnije čestice koje se mogu pojavljivati potpuno bez pravila, biti prisutne neko vreme i onda ponovo nestati, kako bi se pojavile negde drugo. Pomorandža neće nestati sama od sebe, ali unutar nje jedno protonče može to veoma lako da uradi (Šeldon Kuper bi nam poručio kvantna mehanika smrtnici). Tako je i univerzum bio nekada mali, manji nego naše protonče. Sada se u priču konačno uvodi vreme kao kategorija. Ukoliko bismo u crnu rupu ubacili časovnik, primetili bismo da bi on tamo prestao da radi, pod uslovom da ga gravitacione i ostale sile ne unište. Hoking će zaključiti da pre crne rupe ničega nije moglo biti, jer nije bilo vremena da bi se to nešto stvorilo. Ovde ćemo se zaustaviti i posvetiti se otpetljavanju naše igrice.
Sledi otpetljavanje u vidu specifičnog puta, koji nas nikada neće dovesti do prvog trenutka naše kreativne inspiracije. Šta je to što je pokrenulo tematiku, motivaciju, osećaj i potrebu za pisanjem? Ako krenemo na ekskurziju kroz vreme i putujemo sve dublje i dublje, ka praprincipu zanosa koji nas je naterao da ostavimo realnost i zapišemo reč, naći ćemo se u jednom bezvremenom stanju, ili stanju van svakog vremena. Par puta sam se zapitala da li sami stvaramo svoju inspiraciju. Odakle ona dolazi? Kakvi su zakoni njene prirode? Hoking mi je pomogao da promislim kako je i inspiracija svojevrsna, specifična crna rupa, koju obožavam baš zbog toga što je toliko crna. Kako je ona pomenuto nešto o čemu ne možemo govoriti u kategorijama na koje smo svikli. A kada nešto počne, na njemu mora pažljivo da se radi. Vreme ustrojava tehniku i pomaže nam da univerzum naše priče dovede u stanje prepoznatljivog lepog. I baš ta lepota, neprikosnoveni estetički poriv da svako kreiranje ostane oličenje radosti i moći, združuje ono u čiju dalju osnovu ne možemo otići sa potrebom da naš postupak iznova bude bolji. Svako istinsko umetničko stvaranje počiva na ovoj igri. Kada sam u razigravanju počela da uživam, morala sam i da okrenem leđa konačnom zaključku Stivena Hokinga. Moj maleni kuvar bi vas, nakon što vam ne bi dao nijedan praktičan sastojak, u poslednjem pasusu zapitao – nije li samo kuvanje jedno đavolski božanstveno stanje? Znanje da stvarate, iako nikada sebi nećete do kraja moći da odgonetnete kako ste počeli i zbog čega to radite. Hoking bi vam saopštio da svako može da veruje u šta god želi, a Pastir vam poručuje:
Prijatno vam bilo u kom god univerzumu volite da ručate!
