Pre nekoliko dana mi je jedan prijatelj rekao kako naša najvažnija sećanja dopiru iz ere nastanka youtube-a i da ono što se dešavalo pre toga, u našem percepiranju muzike, i nije imalo neku veliku važnost. Sa jedne strane (to je ona iz koje progovaraju moje emocije) nikada se ne bih složila sa ovakvom izjavom, ali mi sa druge konkretno epohalno ograničenje ne dozvoljava da zucnem. Moja generacija, nažalost, nije odrastala uz miris vinila, niti uz očekivanja tetkinog paketa iz Amerike, u kom umesto novca doleće majica sa likom Iggy Pop-a. Ovom prilikom ne želim da lamentiram nad iskustvom o kom nemam nikakvog dubljeg pojma. Verujem starijima da naš užitak na neki način jeste oskrnavljen, ali više od toga verujem sopstvenoj potrebi za muzikom (baš tako). Proširena informacija ne mora postati stvar manipulacije, ukoliko se naučimo veštini pravilnog odabira. Nekada se samo rastužim što mi nije svako sećanje selektivno.
Nikada neću zaboraviti svoj tinejdžerski susret sa video-snimkom kultne She`s lost control Joy Division-a, lošeg kvaliteta, u kom se od mraka nije videlo skoro ništa, osim Ijanovog mahnitanja rukama, propraćenog satirskim koracima, ponovljenog bezbroj puta, hipnotišućeg, i što je najvažnije od svega – oslobođajuće zavodljivog u svojoj psihotičnosti. Malo sam godina tada imala da bih mogla da razumem Ijanove tekstove (što me nije zaustavljalo da se pravim da ih razumem), ali se odlično sećam da je njegovo izvođenje na mene delovalo poput neobjašnjivog katarzičnog oslobođenja. Ni danas nemam odgovor za taj osećaj, već samo neke mlitave pokušaje, koji, uostalom, i ne moraju biti netačni.
Šamanistička osnova Kurtisovog plesa učinila bi se dovoljnom za njegovo oneobičavanje, da tekstovi i muzika ne odvlače posmatrača od arhetipske osnove na područje egzistencijalne ogoljenosti, gde neke mitske (ma koliko bile tople) instance ne mogu da zadovolje potrebu da se prevaziđe strah. Ukoliko se zapitate od čega bi taj strah konkretno mogao poći, svako ponovno preslušavanje albuma Closer približiće nove nedoumice prvom pitanju od svih. Ovaj teško podnošljiv i zatvoren album, u korespodenciji sa Kurtisovom biografijom, ljubavnom dramom i nedovoljno ispitanom bolešću, biva pročitan naknadno (a u mom slučaju, nekako otpozadi). Dragoslav Andrić zalagao se za izvlačenje Kurtisovih tekstova iz muzike, što je postupak sam po sebi ograničen, jer svaka parcelizacija Division-a, postaje neoprostiv zločin. Ali, činjenica je da se ponekad ne može pobeći od eksperimentalne lucidnosti pri tumačenjima. Oslonićemo se na Andrićevu slobodu i usredsrediti se isključivo na Ijanov ples u pokušaju da pronađemo jednu vrstu kontraritma svemu onome na čemu počiva antropološki pesimizam Joy Divisiona. Podsetimo se zabave i eksperimenta radi.
Dakle, šamani nisu dovoljni, ali nas takva zanesenost najbolje može uputiti na razmišljanje o samoj transgresivnoj prirodi epileptičnog napada, a posredno o onom što je nazvano epileptičnim plesom. Ništa ne predstavlja slobodan asocijativan niz jer je priča mnogo starija od olakog zaključivanja. A ključ za takvu priču možemo pronaći, na primer, u esemi Rastka Petrovića (Mladićstvo narodnog genija).
Petrović ispituje ritualni trenutak, kada se u nekim krajevima sveta, obično pored reka (koje su folklorno markirane), skupljaju svi oni koji pate od raznih histeričnih nadražaja, najčešče somnambulisti i epileptičari. Verovalo se da provokacijom i izazivanjem velikog, zajedničkog napada, nekadašnji bolesnici doživljavaju konačno isceljenje. Bolesni bi tokom godine mirovali, kako bi se za vreme praznika akumulovana boljka izrazila u svom punom obliku. Vodili bi ih u kapelu Sv.Vita, nakon igre izazvane muzikom, preko vode koja u osnovi čisti. Nadalo se da jedino muzika može spasiti od ovakvih nastupa i sigurne smrti kao posledice. Ko meni ne veruje, uvek može da se obrati i slikama Pitera Brojgela, pa da vidi da ipak jeste tako. A na kraju, rituali ovog tipa su i dalje živi, te su kao takvi ekspresivniji od svakog daljeg opisa.
I nakon proučavanja ovog običaja, ja nikako ne mogu da se ne okrenem od Closer-a unazad i preslušam iznova prvi album, prisećajući se reči - Oh, I've walked on water…/Hoping for something more/ Me, seeing me this time, hoping for something else. I onda sama pevušim nepostojaći tekst she`s lost control, hoping for something else .
Pol Morli je primetio kako je muzika koju sviraju Divisioni telesna i lucidna, oslonjena na emocije koje ne možemo da kontrolišemo, impulsivne nagone, predrasude i strahove, pa je bend ono što ne može da se izgovori, ni odredi pretvorio u nešto sasvim razumljivo, u uznemirujuće prikaze najizopačenijih požuda. Moje skromno muzičko obrazovanje dozvoljava mi da zaključim da je sve osim prvog dela rečenice notorna budalaština. Onaj ko kaže da je razumeo Joy Division, taj mora da se ili vratio iz mrtvih, ili nekog čudnog, antiutopijskog koncepta budućnosti. Ali o telesnosti i nagonima ove muzike, želeću uvek da govorim, jer je po meni ona arhe koncepta Division-a i, unutar toga, Ijanovog plesnog pokreta. Baš onako bolesno da razgovaram kako bih ponovo osetila trenutak smrtničke slobode, kao sa svojih petnaest, u koheziji sa onim koji bi da krikne svoj bol i da ozdravi u mučnom zanesenjaštvu. Sva dalja slušanja Joy Division-a bih poklonila vremenu, samo da još jednom doživim Kurtisovo telesno, na način na koji se to dogodilo nekad. Da potvrdim da se sloboda može dogoditi još jednom, jer je moć Kurtisovog epileptičnog pokreta, otvorena u nekoliko večnosti, valjda za nas.
I sve to zahvaljujući youtube-u, koji –eto– ne miriše, osim ako ne zamislimo taj miris. Svaki medijum sa umetnošću može postati sakralan, ako se perspektive lepo definišu, a potrebe ostanu iskrene. Pogotovo onda kada shvatiš da je tvoj snimak videlo samo nekoliko hiljada ljudi na celom svetu. Na, kraju krajeva – sloboda se osvaja, u nju se ne upada. Bitno je plesati u bolovanju, pa čak i onda kada nam se svi anđeoski plesači učine mrtvima. Pa čak i onda kada nam se učini da smo zaboravili kako se to radi. Jer neminovno će, nažalost, uvek ostati neminovno.
