Došao je kod mene da mi saopšti kako sam ja najdobrija osoba na svetu, pošto ga jedina nikada nisam slagala. Dete, visine od jedva jednog metra, gledalo je posramljeno u vrh svojih patika, pokazujući nepotreban stid, kao da je ono nešto zgrešilo dok mi je otkrivalo svoje veliko saznanje.
Ostavivši Simu Pandurovića na pod, zajedno sa svim njegovim izumrlim ljubavima, smestila sam Jovana u krilo i dobila potrebu da ga odbranim od neminovnosti ovoga sveta. Nisam imala jasan odgovor na pitanje zašto se to laganje događa i kako prestaje, pa smo zajedno pokušali da se snađemo pred ovakvim problemom.
I tako smo shvatili da je za oboje bezbednije da se okrenemo onoj drugoj vrsti laganja, koju volimo i bez koje ne bismo mogli ni on, ni ja. Prepirući se sat vremena da li je veća faca Legolas ili Sauron, uspeli smo da prečešljamo par različitih mitova o vilenjacima, orcima, goblinima i ostalim čudima. Tačnije, on je češljao, a ja sam slušala, jerbo saznajni tempo današnjih pametnih klinaca nije baš lako ispratiti. Jovan u nekim pričama obožava Legolasa, dok u drugim ne može da ga podnese. Kada sam ga pitala koji je onda Legolas pravi, on mi je objasnio da je svaki Legolas pravi i da prestanem da postavljam glupa pitanja. Po njegovom osećaju stvari, Jocke me je uveravao da je Legolas sto posto istinit, jednako kao nas dvoje. Trudio se da mi dokaže kako nema potrebe da srećemo određene ljude u stvarnom životu kada možemo da zamolimo nekoga da nam čita o njima. Svaka priča napisana o tom Legolasu, postala je Jocketu jedna velika istina o nekome. I klinja me odjednom podsetio kako je svaka književna laž ponekad mnogo istinitija od svake druge istine i shodno tome - da nema nijedne velike priče, a da nije istinita. Tada sam i konačno zaključila Jocketu da svaka laž može da postane neka mala priča, ali da su takve priče za loše ljude, a ne za najdobriju decu na svetu. Jocke je dovršio da je najmudriji onaj koji uspe da sakupi najviše velikih priča, pa je odlučio da sutra postane najmudrijaš.
Možda bih se ja nekako i iskolebala na ovom vaspitnom času o lažima, da se on nije prisetio kako je ipak još uvek mali i kako mora prvo da pronađe ženu da bi mogao da postane najmudriji. Zamolio me je da odemo kod Dragane (curice koju je već danima obožavao, a koja je pet godina starija i bar pet puta veća od njega), kako bih mu pomogla da joj izjavi ljubav. Odbivši da mu glumim Sanča Pansu, objašnjavajući mu kako mora da nauči sam da vodi svoje ljubavne bitke, sugerisala sam da joj ubere usput neki cvetić. Nakon desetak minuta se vratio da mi kaže kako sam glupača i kako bi sve upalilo da nije ubrao to glupavo cveće. Nakon kratke tišine, teatralno je zaključio da će u buduće da voli samo devojčice koje vole cveće. Kada sam tražila da mi objasni svoj plan, rekao je da to ima veze sa dobrotom ljudi, jer dobri ljudi nisu lažovi i oni ti se ne smeju kada im pokloniš cvet.
Eto. Tako smo nasuprot svim lažima ovoga sveta, Jocke i ja jutros poradili na dvema istinama. Prva je bila Tolkin, a druga malecko ljubavno dezerterstvo. Pričajući sa Jovanom, osvežila sam svoju putanju, setivši se koliko je divno loviti priču o istini u istinitim pričama. I tek sa takvim osećajem, mogla sam više da poverujem Simi Panduroviću, a i da nateram sebe da malo duže zastanem nad nekim skorašnjim samozavaravanjima i lošim ljudima koji mi remete velike priče beskrupulno malim lažima.
Slušajte dečurliju oko sebe i pričajte svakog dana sa njima. Ko zna kakve ćete istine i laži o sebi iz toga izvući. Ako ni zbog čega drugog, bar zbog toga da ponekad isterate na svetlo dana ono dete u sebi koje ne voli da gazi po cveću. Neće da boli.
Ne se lažemo, ljudi!
