Slučajno sam se zapitala koliko studenata broji Beograd. Da sam znala koliko ću se iznervirati, nakon traganja za ovim podatkom, verovatno nikada tako nešto ne bih ni pomislila. Ali, pošto mi đavo nije dao mira, nisam mogla da se zaustavim u raspitivanju. Niko nije uspeo da mi saopšti konačan podatak. I tako sam pre par sati, u dvorištu Studentskog grada, naišla na tetkicu Ružu, jedno od zaštitnih lica ove institucije. Prišla sam da je pozdravim i postavila joj pitanje dana. Ruža mi je u svom prepoznatljivom stilu odgovorila – Uvek je vas bilo. Ali, vi danas. Vi kao da niste studenti. Ima vas mnogo, ali džaba. I sada, nikako ne mogu da se oslobodim tetka Ružine rečenice – Ima vas mnogo, ali džaba.
Danima sam opsednuta Vinaverovim esejima, pa mi se percepcija, na moju nesreću, još više izoštrila. Čuveni avangardni pisac u tekstu Bučno, hučno, jezivo i prelomno, pišući o izložbi radova Henrija Mura, aprila 1955.godine, suptilno pominje da se ne sme zaboraviti da je Beograd omladinski grad u punom smislu te reči, košnica omladinska. Piše Vinaver kako omladina gori. Omladina je zapaljena već odavno i ne pada joj ni na pamet da gasi u sebi intelektualni požar. Vinaver zna za mlade koji su željni utisaka bučnih, moćnih, vratolomnih i prelomnih, ali i jezivih. On govori o jednoj populaciji koja prati predstave, stiže iz unutrašnjosti, vozovima i pilićarima, populaciji dasa, ljudi željnih utisaka, razrogačenih očiju čija oštra radoznalost šiba i seče kao sekirom i sabljom u pogledu, u svakome migu. Zavidim mu jer može da piše o studentariji koja bi da proguta Beograd, da mu kaže Deder, Beograde, daj šta daš? Koliko te ima? Neka te ima koliko te ima – za nas si.Malo je Beograda bilo za velike studente. Još više mu zavidim što piše o izložbi, gde je jedva uspevao da dođe do eksponata od broja okupljenih posetilaca.
Tako i ja, odlazim na izložbu u čast Sonji Savić, postavljenu u holu Doma omladine Beograda. I u toj zgradi za mlade, izložbu posmatramo moja prijateljica, ja i jedan deda. Odlazim ponovo narednog dana, ostajem čitavih sat vremena (dokona sam, može mi se), tokom kojih se prostorijom promuvaju tri ljupke babe. A sredili ga, nije da ga nisu sredili. Lep Dom za omladinu. Čist. Sija.
Zagledavši se u izloženo odelo velike glumice, počela sam da je zamišljam kako se šeta Platoom, razmišlja o Operi za tri groša, planirajući da pogleda izvedbu u Muzeju jugoslovenske kinoteke, jedne srede, jednog 28.januara. Šeta, tako, Sonja Savić, prolaze joj kroz glavu Lu Rid, Kejv, Barouz. Preskače preko stepenica i odiše svojom pojavnošću. Jer to je nešto o čemu trenutna izložba, u svojoj namernoj oskudnosti, najviše i svedoči. Ona reprezentuje glumicu Sonju Savić kao Pojavu, čija odeća, naočari, crni ranac i šešir sele posmatrača u period kada se sve to kretalo Beogradom, upijajući njen duh u sebe. Jedan zajednički poznanik, rekao mi je da nema baš lepo mišljenje o njoj, da je bila mnogo luda, besna i ljuta na ceo svet, ali da ne želi ništa više da mi otkrije, jer nema nameru da nekome toliko mladom pokvari sliku o njoj. I meni se taj termin slike učinio najvažnijim. Pošto živimo u društvu koje obožava da tvori sage od preminulih umetnika, za života često zaboravljanih, meni je ovaj komentar, koji nisam očekivala, zapravo rekao mnogo više, nego da sam pribeležila par anegdota za koje je retko ko čuo. Postojali su i oni koje je Sonja posebno nervirala i koji su takvu sliku o njoj i dalje sačuvali. Sonja Savić je bila ona koja je nervirala. Jednako inteligentne i obrazovane ljude. Imala je i tu moć.
Dakle,pojavnost. Beograde, gde su tvoje pojave? Gde su tvoji mladi intelektualci, bučni, hučni i jezivi da se jave, da poverujemo da može postojati i prelomnost u događaju. Jer ne znam, Beograde, za tebe, ali meni je pomalo dosadilo da prepričavam iste priče, ne polemišem, slušam osobe koje su se svega tri puta oduševile nečim i nisu sposobne da se odmaknu od svoje jedinstvene fascinacije. Mnogo imaš Beograde, ali te malo ko vidi. Prevelik si za svoje premale studente.
Sonja Savić je, prema rečima Dragane Kanjevac, autorke dokumentarnog filma o glumici, prilazila stolovima prepunih kafića i prozivala prisutne rečima Je li, svila se nosi, ima se? Koliko je sati, je l radno vreme? Pije se kafica, puše se dobre cigarete. Svaka prava avangarda počiva na nepristojnosti. A srpska je avangarda dokaz intelektualnog buntovništva. Ko meni ne veruje, neka pita Vinavera. Ili Drainca. Ili Dedinca. A može i mladu beogradsku pesnikinju Mariju Pejin. Mogla bi vam pročitati par novih stihova. Lepo čita, još lepše glumi. I ne informiše se o svojim pozorišnim ulogama kroz članke vikipedije. Bio jednom jedan Alas i on je baš voleo matematiku...
Intelektualne pojave su stub svakog naprednog društva. One su pokretački princip, osveženje i osvetljenje svake vrste. Tamo gde količina pojede one koji znaju, društveni angažman postaje povod za sva moguća javna cirkuzijanja. Izložba u čast Sonji Savić bi morala da postane stvar izuzetne simbolike. Izlaganje nečije intime na ovaj način, trebalo bi da bude osvedočenje jedne pokretačke energije koja je glumeći mislila za više od nekoliko večnosti i jedne žrtve civilizacije što sve više propada u prostore nekulturnog i antikulturnog. Ako je doživimo samo kao trenutak za jedno pasivno prisećanje, tetka Ružine rečenice će postati još sudbonosnije. Ima nas previše, ali znamo li šta da radimo sa tim?
Svemoćno ustanite iz stolice i prošetajte do DOB – a. Pozdravio vas je Orvel. Opet je uspeo da zakasni. Ali stići će on, obećava.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE
