Korteo je multimedijalni performans nekolicine mladih, neafirmisanih umetnika. U sredu sam prisustvovala izvedbi u velikoj Sali SKC – a, polupraznoj, avaj, što nije ni malo začudno kada je u pitanju beogradska publika. Šteta. Potpisujem da je velika šteta što dovoljno ljudi nije propratilo ovaj događaj, jer je njegova vrednost za mladu scenu od izuzetne, koliko kritičke, toliko i vaspitne važnosti.
Baveći se sveaktuelnim, ali na žalost nikada okončanim, problemom huliganstva, ova ekipa je celu tematiku sagledala iz potpuno originalnog, ujedno i savršeno prirodnog ugla. Ističem prirodnost jer je izvorna vrednost ovog performansa u njegovom suštom naturalizmu, minimalističkom, konkretnom prilazu onome što se nalazi u srži ovog društvenog iščašenja. A to je samo biće, sam huligan i sam policajac, u svom svakodnevnom, ni malo mistifikovanom, ponašanju. Promatra se razgovor dvojice huligana, društvenih marginalaca nesvesnih svog izopštenja, koji upijaju sve sablasti gradske noći u sebe. Cela predstava je u iščekivanju trećeg lica, sa kojim će doći i simbolična kazna za dvojicu aktivnih junaka. Upravo je razgovor, jezik likova centripetalna tačka celog projekta. Promatraju se mogućnosti argoa, sociolekata, žargona, kao govora za sebe, upućenih drugima, koji su istovremeno i najbolji odraz egzistencijalne otupelosti, kao i neizlečive samoće koja sebe mora da potvrdi u grupaciji – aktuelnoj, huliganskoj, onoj koja se sama, perverzno i ogoljeno nudi mladima na tacni. Baš zbog toga što govor neprestano izlazi iz osnovne fabularne niti, on se i ističe kao dominanta, pri čemu mu se sve vreme oduzima ono što je izrekao. Nije bitno nametnuti stav, bitno je dozvoliti jeziku da prikaže stvari onakvim kakve zaista jesu. Bitno je dozvoliti mu slobodu u kojoj će on aktivno komunicirati sa publikom, pozivajući svakoga na samostalan zaključak. Leštanin, kao pisac teksta, ne nameće misao, on opisuje problem. Kao govor o spoljašnjosti, koji u sebe prima spoljašnjost kojoj se obraća, ovakav će govor u jednoj krajnosti dobiti karakter uspelog ironičnog komentara. U drugoj krajnosti, on je oslobođen svake poente, nametnute ideje, čist je govor situacije koja svedoči o sebi i za sebe. A u tom govoru se pronalaze i povezuju naizgled razdvojeni lokaliteti. Jer ovakva radnja se odvija istovremeno na ulicama Kragujevca, Niša, Priboja, po novobeogradskim blokovima, kikindskom Mikronaselju, zrenjaninskom Bagljašu, leskovačkoj Radničkoj republici, jagodinskom Strelištu i tako dalje. Grad, kao konkretan prostor, nije definisan. Priča je zajednička svakom gradu u Srbiji, što je i podiže na novi naredni univerzalizacije. Nije slučajno što su sva ta naselja građena po istom principu, koji se opredmetio u jednom prepoznatljivom životnom stilu. Trafika na kojoj junak kupuje cigare istovetna je trafici na kojoj smo svi mi kupovali cigare. Mladići koje prikazuje predstava su mladići sa kojima sam i ja odrastala i sa kojima se vremenom dogodilo nešto zastrašujuće. Nije to samo estetika njihove odeće, ili kupljena paklica Kamela kada se nema novca za elementarno preživljavanje, nego nešto mnogo dublje. Nešto što priziva sistemske izvitoperenosti. Upravo ono što je od svoje dece napravilo velike žrtve, zapale u krvavo, bezizlazno otupljenje, u kom je osnova identifikacije to da li se u kafani pije Jelen ili Lav.
U ovom trenutku počinje da progovara i policijski diskurs. Bolno će se nasmejati korteovci i na video bimu prikazati alavo prase koje preživa nekakvu bundevu. Praseći diskurs, ili čobanski. Odaberite. Jer termin nije sam po sebi toliko bitan. Žargon je večno budna i promenljiva stvar. Bitnije je ogoljeno prozivanje zastupnika zakona, izvršne vlasti koja, umesto da rešava problem, potpomaže razvoj ove društvene grupe. Pomislićete da smo sve to već videli. Međutim, u ovolikoj brutalnosti, suštoj iskrenosti postpupka, odgovorno vam tvrdim da nismo. Ništa nije stilizovano. Ništa nije predstavljeno eufemizmom ili ublaženom metaforikom. Korteo je sve vreme dosledan polaznoj ideji – pričamo o stvarima onakvim kakve srećemo, sa kakvim se na svakom koraku upoznajemo. Ko je nekad video one kultne grafite A.C.A.B, taj će uspeti da zamisli atmosferu ovakvog kritičkog otklona. A onaj ko nije – blago njemu. Bezbrižnost je majka svake sreće, pogotovo u svetu u kom niko nije pozitivan junak, u kom pratimo huligane koji čak ni ne odlaze na utakmicu, gde je svaka melanholija osuđena na podsmeh truljenja i jezičku burlesku, oslobođenu svakog daljeg poentiranja. Pa vi verujte u sistem, ako vam je tako lakše.
Marko Leštanin, Goran Kumrić, Filip Stojković, Aleksandar Đević, Marija Bralović i Aca Pejčić Pile su zajedno napravili projekat koji podseća društvo na njegove anomalije i u onim momentima kada ta oboljenja nisu udarna vest. U mom konačnom zaključku – upravo je tu i ključna vrednost ovog performansa. Pošto smo društvo čija je prepoznatljiva karakteristika postala kolektivna amnezija, ovakvih odgovora, koji prevashodno podsećaju, trebalo bi da bude mnogo više. Sa iste strane – o njima bi moralo učestalo da se piše. A ne ovako, ponekad.
Progovoriti o već davno istrošenoj temi, od početka je ogroman izazov. Ono što njihovu predstavu odvaja od drugih projekata slične stvarnosne tematike, jeste njena unutrašnja koherencija koja crpi snagu u moći suvog mimetičnog postupka. Uspevši da jezikom opišu istinu savremenog trenutka, svojim posmatračima će ostaviti da zamere na ostalim aspektima prikazanog. Samo nas takva dijalogičnost najbolje može opomenuti da u vremenu u kom je sve rečeno, sve napisano i iskritikovano, ipak nastaju umetnička dela koja nas vraćaju istini da se još uvek ništa nije završilo. I do kraja ispričalo. Problemi nastavljaju da žive čak i kad se gurnu ispod tepiha. A tako, podrivajući, prete mnogo više nego kada su na površini.
Pastir šalje šarene pozdrave Spaku, nadajući se daljoj saradnji.
