FOTO: enterijermagazin
Zbunjujuće je to. Sve i kada čovek krene od sebe, nađe se u sopstvenom lavirintu, negde izgubljen u ličnom haosu sebe. Nema tu početka i kraja. Čak i da postoje, ne zna se gde su. Sve to liči na neki krug koji nema kraja, a njegova veličina je srazmerna našoj. Šta ubacimo u začarani krug, sebe daje nam kvalitet. Dobar ili loš, zavisi od nas. Postoje i oni prazni. Oni su tužni, sivi i sami. Kada je krug mali, praznina je mala i teško primetna. Zato se velike tuge ne daju sakriti ni oprostiti tako lako. Previše prostora za veliko ništa.
Deca su najlepši krugovi ličnosti. Prepuni boja i osmeha koje se šire koncentrično oko njih, kao kada bacite kamen u vodu. Da li ste znali da je deci pivo “malo gorko“ i da žele sok od lubenice?! Dok mali čovek sedi za šankom i čeka svoj sok, požuruje šankera, jer on negde žuri. Na pitanje: “Gde?”, jasno odgovara da neće da kaže. Ne zna mali čovek gde žuri, ali zna da bi trebalo da žuri. Vidi mali čovek da svi negde žure, pa odlučio i on da bude u toku sveta.
I dok polako pijucka svoj sok i dalje će znati da negde treba nešto, jer tako se to danas radi. Nema vremena za momente i trenutke. Nema čoveka u trenutku, postojanju u potpunosti. Jedan deo nas je uvek negde ispred za one koji žure, a drugi iza nas koji kasnimo. U sadašnjosti kroz nas se isprepliću budućnost i prošlost. Rastrzani tako u tom haosu čovek gubi osećaj i razlog postojanja. Retko se zastane i oseti miris kafe, pogleda u plavo nebo i uzdahne od nepregledne lepote. U šta se to pretvaramo dok svu lepotu sveta menjamo za brige i neke prolazne stvari? Deca jesu stvarno naši hodajući podsetnici onog što smo bili i onog što smo postali.
Mali čovek je već ustao od šanka. Prilazi svom tati i pokazuje mu svoje malo šareno remek-delo od par slamki u obliku trougla. Bezbrižno hoda između stolova tražeći lepotu u nečem novom. I mi bi trebalo da budemo takvi, bezbrižni, srećni zbog toga što jesmo. Zahvalni na onom što imamo i svesni da vreme prolazi, da se neće vratiti. Na nama je da ga iskoristimo na nama poznati i najbolji način.
Šta ste vi danas učinili za sebe?
Da li ste uradili nešto za druge? Da li brojite osmehe ili minute? Čime merite svoje vreme? Da li se zapitate o ovome šta vas pitam?
Najlakše je izgubiti se u trci za vremenom koje je u stvari tu, ali mi idemo mimo njega. Protraćimo još jedan dan u besmislu, pa požurimo da pobegnemo od njega da ne mislimo, a ništavilo je tu u nama i ostaće tu ako ga ne ispunimo nečim dobrim, korisnim za druge i za nas.
Šta je to korisno, sad se pitate? Ja nisam sigurna šta je korisno i ispravno, ali mislim da se to oseti. Jednostavan je osećaj zadovoljstva. Dođe sam od sebe kada ga najmanje očekujete i kada često nisi ni svestan šta činiš, već samo radiš i ne razmišljaš. Ne meriš da li je to dovoljno smisleno ili učtivo, da li se uklapa u ostale obrasce. Samo uradiš i onda te prelije taj osećaj sreće. Tada znaš da je to to.
Otkriću vam tajnu. Sreća je još veća kad se deli. Budi svoj mađioničar i učini magiju. Ni od čega stvori osmeh na tuđem licu. Neka reči budu tvoje karte. Raširi špil i igraj na sreću. Rizik je mali da izgubiš. Dobitak je veći nego što očekuješ.
Danijela Vam piše misli iz malog mesta o velikom svetu.
